ЕКСКЛУЗИВНО: АКАДЕМИК ДАРКО ТАНАСКОВИЋ, СРПСКИ ДИПЛОМАТА, ИСЛАМОЛОГ, ОРИЈЕНТАЛИСТА, УНИВЕРЗИТЕТСКИ ПРОФЕСОР, КЊИЖЕВНИК, АНАЛИТИЧАР… (Други део)
ДИПЛОМАТСКА ИСКУСТВА О (БЕЛО)СВЕТСКОМ КЛУБУ ГЛОБАЛИСТИЧКЕ ЛАЖНЕ УНИВЕРЗАЛНОСТИ
У својој дипломатској каријери били сте амбасадор у више различитих земаља, култура и конфесија, од Анкаре до Ватикана. На том путу били сте у прилици да сагледате однос према традицији и у тим земљама и регијама. Шта бисте уопштено могли о томе да нам кажетe?
– Као амбасадор СРЈ, а затим Србије, службовао сам на битно различитим местима. У Турској и при Светој Столици (у Ватикану), као и кратко време у Азербејџану, била је то билатерална дипломатија, али ваља нагласити да је Света Столица специфичан субјект међународног права, истовремено Црква и држава, тако да дипломатско представљање у Ватикану по много чему излази из оквира уобичајене билатералне дипломатије. Исто важи и за акредитацију при Малтешком витешком реду, паралелно са ангажовањем у Ватикану. Моје треће амбасадорско постављење било је на дужности сталног представника Србије при УНЕСКУ, специјализованој агенцији УН за образовање, науку и културу, дакле, у мултилатералном контексту. Тако сам био у прилици да из више различитих углова сагледавам однос држава према сопственој културној традицији. Без улажења у појединости, за које у оваквом разговору нема услова, мислим да нећу погрешити ако кажем да је битан доказ озбиљности једне државе и њене политике изграђеност и континуитет одговорног односа према традицији. Мудри Владета Јеротић рекао је да је „људска историја, историја човечанства, незамислива без традиције која је, као део историјског памћења, основа културног и психолошког идентитета појединца и народа“. Традиција је, дакле, темељ идентитета народа и нације, на коме се он једино може смислено и у свим временима афирмисати, без обзира на то што се у новије доба на планетарном нивоу наметљиво оглашавају агенти бесловесног, али и перфидног „мондијализма без обала“, за које су презир и „деконструкција“ традиције предуслов за уклапање у „дух времена“ и улазница за (бело)светски клуб глобалистичке лажне универзалности. Ако се адекватно концепцијски поставе, планирају и операционализују, културна политика и културна дипломатија, које се знатним делом нужно ослањају на традицију, а зарад обезбеђивања што видљивијег и повољнијег положаја сваке државе, изузетно су делотворни канали промоције на међународном плану. Неки чак кажу да је култура дугорочно најефикаснија политика. Поједине државе, као нпр. Кина, Иран или Куба, које су имале велике проблеме да о себи у иностранству изграде позитивну слику, услед интензивне негативне кампање која је против њих вођена из већег броја центара светске моћи, управо благодарећи успесима своје културне политике и дипломатије успеле су да превазиђу наметнуту им изолацију. Иако уставно исламска република, Иран је, рецимо, са задивљујућом зрелошћу успео да уназад успостави континуитет између исламске епохе и своје моћне преисламске, древне компоненте културног наслеђа. Са колико само упорности и вере политички и економски сразмерно нејаке афричке и азијске државе настоје да у УНЕСКУ представе и афирмишу универзалне вредности својих култура и тиме бар донекле компензују инфериорност на другим пољима међународне утакмице! Све су то корисне лекције из којих би ваљало извући одговарајуће поуке за властиту оријентацију у приступу традицији и уобличавању доктрине и праксе културне политике.
НЕ ВЕРУЈЕМ ДА ЋЕ СРБИЈА ИКАДА ПОСТАТИ ЧЛАНИЦА ЕУ…
Као добар познавалац међународних прилика шта данас мислите о нашим евроинтеграцијама, изгубљеном поверењу, понижењу и манипулацијама двоструким стандардима и вечитом условљавању… Према неким истраживањима половина грађана Србије била би против уласка Србије у ЕУ. Да ли нас таквом политиком ЕУ заправо свесно и лицемерно дистанцира и обмањује?
– Може изгледати противречно, али мислим да је за нас добро да будемо, како се то обично каже, „на европском путу“, док истовремено не верујем да ће Србија, ако не дође до неког тешко вероватног коперниканског обрта, икада постати пуноправна чланица ЕУ. ЕУ је концептуално и политички у евидентној кризи која се на разним тачкама продубљује, али за разлику од појединих аналитичара, не очекујем њен распад, већ стално крпљење у ходу. У таквој ситуацији незамисливо је да Унија прими нове чланове, што су и неки европски лидери (нпр. француски председник Макрон) прилично јасно јавно саопштили. Што се тиче балканских држава, неповратно је прошло време оне међународне конјунктуре која је условила политичке одлуке да се у еврпски клуб „преко реда“ приме неспремне Румунија и Бугарска, а потом и Хрватска. За Србију је позиција додатно отежана тиме што је, упркос разним лукавствима дипломатког језика, јавна тајна да ће се њен пријем у ЕУ, чак и да претходно у преговорима прескочи све препреке, бити условљен решавањем „питања Косова“, односно, експлицитним или имплицитним признавањем независности ове парадржаве на својој државној територији. Додајмо ли томе и апсурдну, да не кажем монструозну могућност да једна Хрватска као услов пред Србију поставља и нужност да призна „геноцид“ у Сребреници, није потребно много маште да се сагледа наша евроинтеграцијска перспектива. Не можемо напустити и не би требало да напуштамо „европски пут“, али ни да се претерано оптерећеујемо размишљањем о његовом крајњем одредишту. А ту су све више и други путеви…
ТУРСКИ ИНТЕРЕС ЗА БАЛКАН КОНСТАНТАН
Својевремено сте ми у једном интервјуу рекли да су наши простори препуштени неоосманском утицају и повратку Турске на Балкан. Након једног инвазивног периода у политичком смислу, утисак је да се Турска повукла из те приче више него што би се очекивало?
– Турски интерес за Балкан и на Балкану је константан, само се, у зависности од регионалних и ширих околности, мењају интензитет и форме његовог испољавања. Балкан, некадашња османска Румелија, чији губитак Турци никада нису до краја преболели, један је од приоритета турске неоосманистичке спољне политике и дипломатије. Током распадања Југославије, кроз сукобе и ратове, Турска је доследно, некад отвореније, а некад прикривеније, увијено у миротворну дипломатску реторику, подржавала Бошњаке и косовскометохијска Албанце и пактирала са Хрватском. Након тога је, после 2000. године, настојала да се наметне као, наводно, конструктиван посредник у превазилажењу неповерења и разрешавању проблема између Срба и Бошњака, прво у Рашкој области/Санџаку, а онда и у БиХ, што је, с обзиром на њену суштинску промуслиманску пристрасност, било илузорно и није донело никакве позитивне резултате. У новије време, сведоци смо рационалне промене начина турског наступања у билатералној, а донекле и регионалној равни. Са Србијом, коју је увек, и у добру и у злу, сматрала кључним партнером на бившем југословенском простору, Турска је кренула у унапређивање и развијање односа у свим областима, а пре свега, у широко схваћеној економској сфери, што је несумњиво обострано корисно, али није утицало на стратегијске политичке циљеве Анкаре на Балкану, а конкретно у вези са питањем косовске независности и тока догађаја у БиХ, где се ипак сада више уважава и фактор Републике Српске. Турска спољна политика, нарочито под Ердогановом палицом, спроводи, и то не само на Балкану и у односима са Србијом, амбициозну, диверзификовану линију кретања паралелним колосецима. Оно што у томе може изгледати као противречност, па и недоследност, неоосманистички турски политички ум доживљава као легитимни прагматизам руковођен државно-националним интересом макрорегионалне силе која стреми да постане „светски играч“. То се у односима са Турском мора знати, може или не мора (а углавном рационално мора) прихватити, а никако се не треба разочаравати потезима Анкаре, и Ердогана лично, који одударају од очекивања на основу реалног напретка у појединим сегментима укупних билатералних односа.
Недавно сте објавили књигу насловљену једном популарном изреком коју је, ипак, тешко прецизно дефинисати. Шта заправо значи „Пусто турско“?
– Не бих знао тачно да Вам кажем. Препуштам читаоцима да, на основу свог разумевања књиге, сами за себе изведу закључак, односно, определе се за лично тумачење смисла њеног потенцијално вишезначног наслова. Драж је управо у томе што је, и из историјских и из ововремених разлога, српска перцепција „турског“ изразито слојевита и једнозначно неухватљива.
ЗНАЧАЈ УНЕСКА ЗА КУЛТУРНО НАСЛЕЂЕ СРБИЈЕ НА КОСМЕТУ
Били сте и амбасадор при УНЕСКУ. У чему се састојала Ваша улога у овој међународној организацији, колико су проблеми српске државе и српског народа видљиви?
– На дужности сталног представника Србије при УНЕСКУ, специјализованој агенцији УН за образовање, науку и културу, провео сам нешто више од три године, од 2015. до 2018. Политичка реалност је наметнула два главна задатка нашој делегацији у УНЕСКУ – заштиту нашег културног наслеђа на КиМ и спречавање пријема „Косова“ у УНЕСКО, са једне стране, и јачање положаја и утицајности Србије у овој значајној међународној организацији, са друге. Онолико колико је у датим околностима било могуће, мислим да смо оба задатка остварили на задовољавајући начин, а далекосежно најзначајнији резултат је био осујећивање, кроз гласање у Генералној конференцији 2015. године, пријема „Косова“ у УНЕСКО, јер би улазак ове парадржаве у организацију задужену за образовање, науку и културу довео нашу културну баштину на КиМ у изразито неповољан, а преспективно и трагичан положај. Пошто је за Приштину и њене покровитеље у свету „освајање“ УНЕСКА један од стратегијских приоритета на путу афирмисања државности и међународноправног субјективитета „Косова“, битка у УНЕСКУ није завршена и ваља стално бити на опрезу и у континуитету снажно и уверљиво, дипломатски и на све друге начине, износити аргументацију против пријема „Косова“ у УНЕСКО, као уосталом и у све друге међународне организације. Србија је до сада у томе била веома успешна и нема разлога да не буде и надаље. Укупно узевши, позиција наше државе у УНЕСКУ данас је знатно ојачана и такав статус треба одржати, што никако није лак задатак.
Један сте од ретких дипломата са ових простора кога је орденом одликовао и римокатолички папа, наиме, „Велики крст Пија IX“ примили сте од папе Јована Павла Другог. Са каквим заслугама и образложењем Вам је уручено ово високо признање?
– Реч је о протоколарном признању. Наиме, сваки амбасадор који на дужности при Светој Столици проведе две пуне године бива одликован овим папским орденом.
БЕЗБЕДНОСНИ РИЗИЦИ…
Као професор универзитета бавите се и темом безбедности. Постоје ли индиције за већи безбедносни ризик по мир на Балкану у скорој будућности?
– Све док се страни фактори, у складу са својим интересима, буду грубо мешали у односе међу балканским државама и народима, а прошлост и садашњост нас уче да је тешко претпоставити да ће они престати то да чине, и све док на овим просторима буде политика које се ослањају на иностране чиниоце против својих суседа, мир и стабилност на Балкану неће бити трајно осигурани. Ово посебно важи за бивши југословенски простор, на коме се против Србије политички наставља опсесивни „рат“ оних који су разбили савезну државу, као да она прети њиховој новостеченој самосталности, па и опстанку.
А „рат“ се под одређеним околностима увек може извргнути у рат. „Рат се понекад и омакне“, забележио је Иво Андрић, поготово ако се нетрпељивост непрестано изазива, а поделе продубљују, уз оптуживање само једног наводног кривца за сва зла која су задесила овдашње народе у најновијој историји, што у неким главама и срцима наставља да траје.
МОЈА БИБЛИОТЕКА, ИНТИМНА ПРИЧА МОГ ЖИВОТА…
Започели сте формирање свог Легата пре неколико година. Свој Легат поклонили сте Удружењу „Адлигат“ (Музеју књиге и путовања). Шта Вас је мотивисало у избору „Адлигата“, и шта су раритетне вредности Вашег Легата?
– Током вишедеценијског бављења научним и педагошким радом, а и као плод љубави према књизи и читању, створио сам велику личну библиотеку која одавно превазилази смештајне могућности мог породичног стана, па сам одавно почео да размишљам о начину на који бих најпримереније решио проблем удомљавања више десетина хиљада књига и другог штампаног материјала. Поред тога, постоји још један мотив за уступање библиотеке „Адлигату“, жеља да вредна, а делом и ретка, ненабављива стручна литература из оријенталистике и других дисциплина и убудуће некоме користи, а да не буде, условно речено, мртав знанствени и културни капитал. Определио сам се да библиотеку трајно поверим баш „Адлигату“, јер ова јединствена приватна културна институција, утемељена на вишегенерацијском књигољубљу породице Лазић, а данас у пуној и свестраној експанзији, испуњава услове за остварење обеју мојих намера и жеља. С једне стране, легат ће бити узорно обрађен и сачуван, а у перспективи ће бити учињен доступним корисницима који се буду занимали за научне области којима сам се годинама бавио. Није то била лака одлука, јер су моја библиотека, а и готово свака књига у њој, интимна прича мога живота, нешто што осећам као део себе, али сам се утешио поруком Светог Саве и још неколиких мудрих људи, да је истински наше само оно што дамо другима.
Постали сте академик највише научне институције Републике Српске, члан сте Европске академије наука и уметности, Научног друштва Србије, а отклонили сте, како кажу, предлог за чланство у САНУ. Зашто?
– Био сам предложен за члана САНУ још 1994. године, а потписници предлога били су Добрица Ћосић, Милка и Павле Ивић. То ми је било довољно. Као да сам примљен. Много тога се у међувремену променило, па сам изгубио вољу да пред пензију будем поново предлаган. Покојни Добрица Ћосић је исказао разумевање за моју одлуку, што ми је било најважније.
Зорица Лешовић Станојевић
Фотографије: З. Л. С.
