НЕСВАКИДАШЊА ПРИЧА ЈОВАНЕ ТОМАШЕВИЋ
Двадесеттрогодишња Јована Томашевић међу реткима је у Чачку, а можда и једина, која већ годинама напуштеним псима тражи и налази дом. Она је молећиви глас одбачених, беспомоћних, ничијих… За протекле четири године удомила је многе, сама, без помоћи било ког удружења и установе. Свака њена објава на фејсбуку или инстраграму је прича за себе, која изазива велику пажњу. Тако углавном и налази оне који ће псима пружити, у правом смислу те речи, сигуран и топао кутак.
Желела је да постане ветеринар, али се ипак определила за други позив. Завршила је за васпитача, две године је била лични пратилац, а сада ради у једном чачанском вртићу. Али, остала је љубав и саосећајност за напуштене животиње, које сада показује и кроз свој хуманитарни рад.
– Сви фамилијарно много волимо животиње, али сам ја „екстремна“. Можда понекад мисле да претерујем у тој љубави, али сматрам да тим малим бићима неко мора помоћи – почиње Јована уз осмех своју и причу многих спасених.
Све је почело још у детињству, када су старија сестра Ема и она доносиле кући штенце и маце остављене на улици…
Од како је почела да зарађује свој динар, одваја новац и за све што јој је потребно да би одбачене љубимце спасила. Купује им храну, носи их на вакцинацију, плаћа чишћење од паразита, а свима који прихвате да удоме љубимца, понуди и новац за стерилизацију. Наравно, ништа не ради без провере. У контакту је са новим домаћинима, шаљу јој слике, питају за савете, понекад обиђе љубимце у новом дому:
– Онима који се јаве, одмах кажем да пас не сме да буде на ланцу, нити да буде затворен по цео дан. Проверим и какви су људи, волим да их видим пре него што им дам пса, јер знам како сам их ја неговала. Не желим да се неко поигра и онда их остави поново на улици. Јављају се и млађи и старији људи да им помогну.
Међу првим којима је нашла дом је Треф, који већ годинама живи у једном драгачевском селу. Спасила га је испред батине, зграбила га у наручје и однела у своје двориште.
У својој кући има Ађија, седмогодишњу бишонку, једину коју је добила од своје баке на поклон, а мешанкама Ричију и Маји је понудила свој дом. За Ричија се морала борити, јер је била тешко повређена када ју је пронашла пре три године.
– Шапа јој је била у веома лошем стању, али је искочила из жбуња испред мене и као да ми је рекла да је носим кући… Мају су били ухватили шинтери, али се сама спасила мреже… – почетак је сада лепих пријатељстава.
Како каже, готово је талична за псе где год да оде. Тако је и на једној свадби пронашла Локу, којој је успела да нађе дом… Углавном су одбачене женке, ретки су мужјаци. Име пронађеном псу углавном дају укућани, а сви су укључени, бака, дека, сестра, родитељи, момак… Има њихову велику подршку и разумевање, али је за негу углавном Јована задужена.
– Увек ме дочека реченица: Јоцо, до када више! Вероватно да ме не воле толико, било би ми много тешко да ово радим. Али имају поверења у мене и знају да ћу ја све сама да завршим како треба. Много је напуштених животиња, објава о прегаженим, убијеним, осакаћеним – примећује она.
О псима је учила највише кроз живот. Сматра да им човек наноси велику неправду.
– Занемим када неко каже да их треба све поубијати. А то су жива бића. Обично кажем, да сам гладна, жедна, пребијана, злостављана без икаквог повода, уплашена, можда бих и ја уједала, борила се за себе. Ниједан није на улици што воли, није ту пао са неба, већ га је ту неко оставио. Ако им дамо мало шанси, пружиће нам несебичну љубав – сматра она.
Лока
Не зна број удомљених. Међу њима су Чикорита, Мишо, Лока, Софи… Неки су отишли и ван Чачка. О свима прича – где их је и када нашла, колико је требало да дођу до прага са кога их нико неће отерати, о њиховој садашњој судбини, чува њихове слике. Било је случајева, много ређих, да неко преко ње затражи љубимца. Јована и тада трага на све стране, како би што пре дошла до најугроженијих. Има и негативних реакција на то што ради, али већина прича је, каже, са срећним крајем, што јој много значи и даје јој додатни мотив да настави.
– Треба сви да се руководимо једном истином: „Не мораш да ме волиш, али поштуј што сам жив“. Зато молим и апелујем на људе да их не повређују. Ако не могу да им упуте благ поглед, да их помазе, не морају да их злостављају – поручује Јована.
В. Т.
НИЈЕ ИГРАЧКА
„Ова куца тражи свој дом и човека који ће је волети… Очишћена је од паразита, окупана, примила је прву вакцину… Ја имам три пса, НЕМАМ их где, молим вас да ми помогнете… НЕ КУПУЈ, УДОМИ! Пас није играчка…“ Ово су само неки делови бројних Јованиних објава. Поред њих слике „бескућника“, које је човек прво прихватио као најбоље пријатеље, а онда их оставио на немилост хладноћи, глади, жеђи или онима који сматрају да су ово бића која угрожавају све…
Мишо
БРИГА И О ЉУДИМА
Ово није једина хумана страна Јованине личности. Помаже деци и породицама кроз неке организације, али о томе не жели много да прича. Сматра да је веома мало оних који животињама помажу на прави начин, који их бране од нас самих.
