ГЕНЕРАЦИЈА СТУДЕНАТА (1976) ЕЛЕКТРОТЕХНИЧКОГ ОДСЕКА ОБЕЛЕЖИЛА 50 ГОДИНА ОД УПИСА НА ВИШУ ТЕХНИЧКУ ШКОЛУ У ЧАЧКУ
ДОЧЕКАСМО И МИ „ЗЛАТНИ ИНДЕКС“!
Генерација студената 1976/1977. обележила je 19. септембра 50 година од уписа на електротехнички одсек Више техничке школе у Чачку. Нажалост, многи наши цењени професори, асистенти и колеге више нису међу живима, па смо им минутом ћутања одали заслужену почаст.
Вратимо се тој 1976. години, када смо се као свршени средњошколци, у највећем проценту електротехничких школа, уписали у Вишу техничку школу, која је радила у саставу Универзитета у Београду. Црвени индекс са грбом Србије за нас је био вредан, престижни докуменат. Највећи број нас није био из Чачка, већ смо овде дошли да се школујемо из многих градова и села Србије, Босне и Херцеговине и Црне Горе. Налазили смо одмах станове у Чачку. Претежно смо изнајмљивали само собе са два или три лежаја, што је подразумевало да ћемо имати цимере и да ћемо простор приватних кућа или станова у који се усељавамо делити и са станодавцима. Нико од нас ни помишљао није, а материјално није ни могао, да тражи комплетан стан без станодавца, па смо се задовољавали оним што смо могли себи да приуштимо. Чак и посету колега ради заједничког учења морали смо благовремено да најавимо нашим газдама. Многи студенти су из Краљева путовали возом-шинобусом свакодневно и то им није било напорно, јер није било застоја на прузи. Веома мали број „срећника“ од почетка је успео да добије собу у оближњем Студентском дому и због тога смо их сматрали баш привилегованим, јер нису имали газду над главом, а пролазили су и много јефтиније. Зграда у којој су студенти становали првобитно је била намењена за Старачки дом, али оснивањем Више техничке школе то се променило. Редовни студенти су убрзо добили позамашне студентске кредите, који би данас износили, можда, око 25 или 30 хиљада динара, а добијали су их 10 месеци у години, без икакве камате, па чак и уз потпуни отпис уколико се студије заврше у року. Чак и они који су мало продужили студирање враћали су само незнатни део кредита, али је, нажалост, врло брзо наступила и озбиљна инфлација у држави. Живо памтим то време. И редовни и ванредни студенти су имали могућност и велику привилегију да се хране у „Паризу“, елитном ресторану друштвене исхране у Чачку. Имали смо врло квалитетне и обилне оброке, а њихова цена је за нас била скоро багатела, што само потврђује да је држава тада препознала више и високо образовање као битну ставку друштвеног напретка.
Радне суботе су укинуте баш те 1976. године. До 1974. настава Више техничке школе се одвијала у четири семестра, а наша и генерација пре нас прешле су на пет семестара. У 1975. години почиње да ради и Педагошко технички факултет, који је 1986. прерастао у Технички факултет. Од 1987, паралелно раде Факултет и Виша техничка школа у истој згради. Касније, 2017. године, Виша техничка школа прелази у Високу школу техничких струковних студија у трогодишњем трајању, да би одлуком Владе Републике Србије у октобру 2019. била припојена Факултету техничких наука у Чачку, Универзитета у Крагујевцу.
Тог 1. октобра 1976, односно, пре тачно 50 година, примио нас је шеф електро-одсека професор Милић Ђекић у великом амфитеатру, у старој згради данашњег Агрономског факултета у Чачку. Он је предавао основе електротехнике на 1. години студија, а асистенти по групама били су Ристановић и Поповић. Ђекић је возио жутог форда, поред кога смо се из шале често и сликали. Математику нам је предавао професор Вукадиновић – Џане, који је страховитом брзином тачно и течно писао на две табле, тако да смо једва стизали да то препишемо у своје свеске. Иако је Џане на посао долазио бициклом, на коме је увек била окачена велика црна ташна, из поштовања и великог уважавања ми смо му се клањали. Стамена, асистенткиња из математике, била је „душа од човека“ и сви смо је јако поштовали. Физику нам је предавао професор Мирослав Милорадовић који нам је често, мало у шали, а више у збиљи, говорио: „Када сам ја студирао физику, мој цимер није ишао на наставу и вежбе, већ је у кревету најчешће гледао у плафон и говорио да размишља о свом животу“. На тај начин нас је подсећао због чега смо дошли у Чачак и хвала му на томе. Проф. емеритус др Алекса Маричић, у то време асистент из физике, већ тада је наговештавао блиставу професорку каријеру. Решавао је тешке задатке као од шале, а нас је на све могуће начине стимулисао да их самостално савладамо. Техничко цртање и нацртну геометрију предавао нам је професор Томановић, ОНО и ДСЗ Предраг Радојичић, а магистар Бранислав Митровић, тада професор, социјологију у првом, а марксизам у другом семестру.
Иако смо сви дошли са добрим радним навикама из средњих школа, овде нас је од почетка и те како изненадио темпо и обим предавања. Хватасмо белешке, куповасмо уџбенике и скрипте, нешто и фотокопирасмо, у почетку смо долазили на наставу у стопроцентном броју, видевши да нас овде нико ништа данима не пита, само предају, тај број поче убрзо да се осипа. Изабрасмо и нашег представника у руководству школе, нашег Драгана Благојевића Пинкија из Светозарева. Више од 100 студената на предавањима у амфитеатру, а на вежбама мање групе. Једног дана на предавању, професор Џане, незадовољан бројем присутних, пусти списак да се сви потпишемо. У амфитеатру око 50 студената, а на списку више од 70 (уписивали смо и оне који нису дошли). Професор љутито позива шефа одсека, а овај прозива редом и ставља плус или минус на списку. Одједном Ђекић прозива: „Краљевић Марко“, сви ћуте…професор пише минус, затим прозива „Муса Кесеџија“… ми сви у смех. Схватисмо тада да је шала, а професори баш љути. Ђекић дрекну: „Ко је ово написао“?. Колега се пристојно јави: „Ја сам дописао Муса Кесеџија, а ко је пре написао Краљевић Марко не знам“. „Е, када си тако искрен, нећеш бити кажњен“, одбруси Ђекић.
Давне 1960. године основана је Виша техничка школа у Чачку са три одсека: машински, електротермијски и хемијско-технолошки са уписаних 127 редовних и 138 ванредних, укупно 265 студената. Прво предавање одржао је професор Милан Вукадиновић Џане 1. новембра 1960. године, наравно из математике (дошао је као професор Гимназије). И наш професор Славољуб Јанда био је од почетка у хонорарном радном односу. Многи професори су тада путовали из Београда, најчешће возом до главне железничке станице у Чачку, а онда су их фијакером довозили до Више техничке школе. Радна недеља је трајала шест радних дана, а била су само три испитна рока: јануарски, јунски и септембарски.
У другој години пуно стучних предмета из електро струке, а предавали су их професори: Славољуб Јанда, Ковиљка Премовић, Аца Дубић, Вељко Брајовић, Предраг Дудуковић, Драган Радосављевић, Вељко Рађеновић, Драган Васовић. У петом семестру су нам предавали Дудуковић и Калић који су долазили са београдског Електротехничког.
Након дипломирања на Вишој школи, неко настави даље студије на Факултету, а већина заснова свој први радни однос, са великим поносом инжењера електротехнике.
Захваљујући нашем колеги Милану Ковачевићу, који и данас памти више од 80 колегиница и колега, овде се поново окуписмо да евоцирамо успомене на најлепши и најбезбрижнији део нашег младалачког живота. Хвала нашим драгим професорима и асистентима што су нам дали „хлеб у руке“, хвала и руководству Факултета што нам је поново отворило врата.
Данас, када смо сви завршили свој радни век, сећамо се тих седамдесетих година прошлог века у Чачку и наше јако срећне и баш безбрижне генерације, која је увек била спремна да помогне и која се свачијем успеху радовала. Ако бих поново бирао студије, изабрао бих исте, исти град, исте професоре и асистенте, исте колегинице и колеге и поново бих био поносан и срећан због свега тога, баш као тих далеких година. Сигуран сам да сви из ове генерације студената Више техничке школе мисле тако!
Раде Костадиновић, електроинжењер из Крагујевца
