Нада Павић из Чачка се од 2009. године бави хранитељством. Кроз њен дом прошло је 18 деце. Нека су се вратила биолошким породицама, нека су усвојена, а друга су одрасла и кренула својим путем. Са многима је и данас у контакту. Тренутно је хранитељица двема девојкама које су на факултету и девојчици у основној школи. Њено искуство показује колико љубав значи детету, али и зашто хранитељска породица не може све сама.
„Тешко је кад дете дође. Колико год да се човек бави хранитељством, тежак је тај први сусрет, док се дете не упозна. А кад одлази, то је већ много теже“, каже Нада која у свој дом прима децу и брине о њима готово две деценије.
О томе колико је везана за њих говори и сећање на прво троје малишана који су у њеној породици провели седам година. Њихов одлазак био јој је изузетно тежак. Иако су заједно путовали, обилазили различита места и стварали успомене, фотографију њиховог растанка нема.
Деца су наставила свој живот, али односи нису прекинути. И данас су у контакту, посећују се и одлазе једни другима на рођендане.
ОД ЛИЧНОГ ГУБИТКА ДО НОВОГ ЖИВОТНОГ СМИСЛА
Одлука да постане хранитељица настала је у једном од најтежих периода њеног живота. Након смрти сина, који је имао само 17 година, често је сањала њега и децу коју доводи. О тим сновима разговарала је са комшиницом која је познавала хранитељство, а жеља да и сама прими дете постепено је постајала све снажнија.
У то време била је нарушеног здравља и није била сигурна да ли ће моћи да изнесе одговорност коју хранитељство носи. Супруг ју је подржавао, а укључиле су се и њене две ћерке.
„Највише сам изненађена тиме што сам добила снагу, и психички, и тиме што сам успела да придобијем децу и стекнем њихово поверење. И поред свог губитка, успела сам да им пружим љубав. Поносна сам на све то“, каже Нада после оволико година посвећених хранитељству. Додаје да је у почетку имала мало искуства али превише љубави која је све то надоместила.
ДЕТЕТУ ТРЕБА РАЗУМЕВАЊЕ, А НЕ ЕТИКЕТА
Хранитељска породица није једино окружење које утиче на дететово одрастање. Школа, вршњаци, васпитачи и наставници могу да му олакшају прилагођавање, али и да га додатно оптерете ако не разумеју његове потребе.
Нада се сећа ситуације у којој је морала да се бори да школа боље разуме једну девојчицу о којој је бринула.
„Иако је дете било дивно и вољено, испољила је одређене проблеме у понашању па сам се борила да је спасим. Морала сам да објашњавам ситуацију, да је мало боље разумеју.“
Искуство јој је показало колико је важно да се тешкоће примете на време и да хранитељ сарађује са школом и стручњацима.
Посебно наглашава значај дискреције. Деца која одрастају у хранитељским породицама не би требало да буду изложена радозналим питањима о својој прошлости нити да буду издвајана од других.
„Та деца нису крива што су их околности довеле у ту ситуацију, а добијају етикету као да је то нешто“, каже Нада.
Коментари попут „шта ће ти то, видиш колико се секираш“ или испитивање о разлозима због којих је дете у хранитељској породици могу бити непријатни и за хранитеље и за децу. Зато ова племенита жена такву комуникацију прекида када процени да је то потребно ради њихове заштите.
За њу је прихватање нешто једноставно и природно — деца учествују у породичном животу, одлазе у госте и на славља, без сталног подсећања на то да су у хранитељству.
„Свуда идемо заједно, на сва славља. Нормално, природно, као и са својом децом“, каже она.
ПОРОДИЦА НЕ МОРА СВЕ САМА
Хранитељство не може да буде одлука само једног члана домаћинства. Када дете дође у породицу, мења се свакодневица свих њених чланова, па је важно да сви прихвате ту одговорност и буду спремни да учествују. Поред подршке супруга и ћерки, значајним сматра и сарадњу са Центром за социјални рад и саветником за хранитељство. У окружењу има и друге хранитељске породице са којима размењује искуства и међусобно се помаже.
Позитивна искуства имала је и са лекарима, просветним радницима и васпитачима. Њихове речи охрабрења много су јој значиле, чак и када су се сводиле на једноставно: „Свака вам част, ја то не бих могао.“
Ипак, подршка не би требало да се заврши на похвали хранитељу. Она се показује и кроз спремност да се саслуша, разуме потреба детета, сачува његова приватност и сарађује са породицом када се појави тешкоћа.
Наглашава да хранитељство подразумева и бројне обавезе — од здравствене заштите детета до административних послова — због чега су добра сарадња са стручњацима и правовремено тражење помоћи веома важни.
Сматра да је о хранитељству потребно више говорити у јавности, јер људи често немају довољно информација о томе шта оно заиста подразумева. Као једну од заблуда издваја уверење да се људи одлучују за хранитељство првенствено због новца.
„Многи кажу да то полази од новца, а у ствари уопште није реч о томе. Човек се саживи са проблемима те деце, али и са њиховим успесима. Борба је велика“, истиче она.
То не значи да материјална страна хранитељства није важна, већ да новац не може да замени оно што је суштински потребно: време, стрпљење, одговорност и спремност да се детету пружи сигурно окружење.
Онима који размишљају да постану хранитељи, а плаше се да неће имати довољно снаге или искуства, поручује да у то уђу срцем и да се боре за интерес детета. За заједницу има једноставну поруку – више разумевања и толеранције, а мање осуђивања, испитивања и мешања у животе других људи.
Хранитељство јесте одговорност једне породице, али разумевање детета и поштовање његове приватности одговорност су свих нас.
А пример Наде Павић може да допринесе бољем разумевању хранитељства и охрабри Ивањичане да се информишу о овој могућности и размотре да ли и сами могу да пруже детету сигурно породично окружење.
Ј.С.
