Дела Олгице Терзић одликује снажан покрет, било да ради графит, мурал, цртеж, анимацију или слику. Воли да ствара на великим површинама, али и тада остаје доследна јасним линијама и критичком односу према стварности. Са овом младом уметницом, коју многи знају као Hellgu, у њеном атељеу разговарали смо о савременим кретањима у култури, о раду у време пандемије, о новим техникама и технологијама, у којима уметност може да губи и да добија.
У последњих десет година Чачак је постао препознатљив по младим уметницима. Многи су се после завршених студија вратили у свој родни град, где стварају и око себе окупљају колеге из других средина. Олгицу Терзић чачанска публика упознала је пре неколико година, пре свега кроз мурале, које је стварала у оквиру фестивала ДУК. Пре две године, са колегом Вуком Ђурићем уличну уметност „увела“ је у галеријски простор. Заједнички рад „Излаз у случају опасности“ прво су представили у чачанском „Рисиму“, а касније под истим називом, али различитог концепта, и у београдској галерији „Квака 22“.
„Еуфорија“ 
„Страх“
Како и сама каже, клише је, али једноставно уметност је био њен избор од детињства. Цртање је и тада била њена главна „техника“, али је волела и дизајн, тако да су „страдале“ многе мајчине хаљине… Хтела је да упише дизајнерски смер у Београду, али су је путеви ипак одвели у Ужице. Била је прва генерација Средње уметничке школе у том граду, јер је у Чачку тек касније отворено уметничко одељење. Завршила је Факултет примењених уметности у Београду, одсек графика и књига.
Мада каже да није од оних уметника који „изгарају“, у атељеу, који је смештен у објекту породичне фирме у којој је и запослена, зна да ствара „изгубљена“ у времену. Воли да ради и дигитални цртеж, јер каже да јој прија „одмор“ од традиционалних техника, оловки и боја.
– Савремена техника омогућава да се рад готово не разликује од класичног. Могу се бирати уљане боје, или користити оловка као на правом папиру… Мислим да уметност иначе иде у том правцу. Ипак, изазов празног платна је много већи, као да си увек на почетку – каже Олгица.
Осећања и њихов утицај на физичке промене људског тела су мотив на многим њеним цртежима и сликама.
– Данас је много тога извештачено, често је људе срамота да признају да су тужни, љути, уплашени, па и болесни… Сви смо направили неку „слику о срећи“, коју нудимо на друштвеним мрежама. А унутра, у човеку, је расуло и распад. Речима се прикрива све, непрестано лажемо једни друге, али тело и лице показују истину о нама, коју настојим да искажем кроз своја дела. Тај мотив ме дуго заокупља и нуди разне могућности – објашњава она.
Радила је и илустрације за неке књиге, часописе и за један албум хеви метал бенда „Chemical Exposure“. Као и у свим временима, од уметности се тешко може егзистирати, потврђује она. Мурали су, ипак, данас исплативији од других радова. Више њих урадила је у Чачку, Горњем Милановцу, Косовској Митровици, Београду, Швајцарској…
– Захваљујући дигиталним технологијама, данас свој рад можете представити, а да се не померите из места. У Чачку тренутно ствара доста уметника, веома различитих приступа. Видљивији смо и то је боље. Али финансијски је веома тешко, па већина нас ради и неке друге послове. Или да правиш компромисе, а мислим да то многи морају.
Кад год нађе времена оде у село Самаиле, да ради на породичном имању, јер сматра да је и то добар вид одмора. Труди се и воли да је без плана. Зато обично у исто време ради на више „колосека“, почиње ново дело, враћа се раније урађеном, примењује неке технике које раније није користила… Иако је за многе професије доба короне тешко, за Олгицу Терзић је ово време веома продуктивно. Ипак, много тога је одложено, па и изложбе.
В. Тртовић
