Aleksandar Bokarev, Čačanin sa prebivalištem u Beogradu, kako voli da kaže za sebe, nedavno se odlučio da na zanimljiv način izrazi svoj protest i ukaže na stanje koje trenutno vlada u Omladinskom sportskom društvu Beograd. Posebno na jednom od simbola ne samo Beograda, već i Srbije, fudbalskom stadionu na Karaburmi.
–Grejanja nema dve godine. Struja je isključena pre dvadesetak dana. Na hladnoću u svlačionicama smo se navikli, a sada je zavladao i mrak. Ako odradimo trening do 16 časova, do kada se vidi, dobro je, posle toga je nemoguće boraviti u njima – objašnjava trenutnu situaciju Bokarev, član Omladinskog atletskog kluba „Beograd“ od 2004. godine.
Želeći da na svoj način iskaže nezadovoljstvo zbog takve situacije i pruži podršku sportistima koji nemaju ni osnovne uslove za trening odlučio je da, u dogovoru sa svojim trenerom Novicom Pantelićem, istrči maraton upravo na fudbalskom stadionu. Vest da se sprema jedan takav poduhvat brzo se pročula, pa su u četvrtak, 19. novembra, oko staze na fudbalskom terenu bili fudbaleri, džudisti, biciklisti, kolege atletičari, članovi Omladinskog sportskog društva Beograd.
–Njihova pomoć mi je bila bila od ogromnog značaja. Ja sam pre ovog imao 81 maraton u nogama, ali ovaj je bio najteži. Maraton je discilina koja, sama po sebi, iziskuje ogromne napore, a kada je trčite sami i još na atletskoj stazi psihološko naprezanje je još veće. Potpuno je drugačije kada ste u nekom gradskom ambijentu ili u prirodi. Slike oko vas se menjaju, ovde je sve isto. Ista trasa, isti pokreti, stalno idete u levu stranu. Između 60. i 65. kruga imao sam krizu, jer mi se zavrtelo u glavi. Pomislio sam tada da se okrenem i počnem da trčim u drugom smeru. Ipak sam izdržao i svih 105 i po krugova istrčao po pravilima. Zato mi je ovo najdraži maraton. Lepše sam se osećao po njegovom završetku nego kad sam prošao ciljnu liniju u Berlinu ili Barceloni – iznosi Bokarev svoje utiske sa ove nesvakidašnje trke.
U ceo ovaj poduhvat upustio se potpuno sam. Obezbedio je sebi energetske gelove, dekstrozu, tablete, urme, banane. Sve ono bez čega jedan maratonac ne bi mogao da završi trku. Ne propušta da naglasi da mu je poseban podstrek dao gest njegovog trenera i Radoslava Simića, sportskog novinara RTS-a, čija je specijalnost atletika. Oni su uspeli da obezbede ciljnu kapiju, što je ovom događaju dalo jednu višu dimenziju.
Ne želi da se upušta u problematiku kako je došlo do ovakve situacije, ali ga, kao nekog kome je sport „u krvi“, one uvek pogode bez obzira na mesto u kome se dešavaju.
-Ovo jeste bila podrška svim sportistima ovog sportskog društva, ali i neki moj apel da se više pažnje posveti svima onima koji „žive za sport“. Njima ne treba mnogo. Skromni su. Navikli da se bore sa problemima. Mnogo više vraćaju nego što dobijaju. Iskustva su pokazala da je za društvo od višestruke koristi kada ulaže u stvaranje zdravih ličnosti i podstiče na vođenje zdravih načina života – zaključuje Aleksandar Saša Bokarev.
V. D.
NE MOŽE BEZ TRČANJA
Aleksandar Bokarev je počeo da trenira atletiku 1978. u „Borcu“, pod rukovodstvom Zorana Nedića. Trčao je sprint i skakao u dalj. Aktivan je atletičar do 1983. godine, kada odlazi u vojsku, a potom i na studije u Beograd. Za to vreme ostvarivao je zapažene rezultate od opštinskog do republičkog nivoa. Obaveze na stomatološkom fakultetu su bile takve da su mu dozvoljavale da trči samo rekreativno. Svoju prvu polumaratonsku trku istrčao je 1988. na prvom „Beogradskom maratonu“. Do sada ih ima 121. Poslednja je bila na drugom „Čačanskom polumaratonu“. Ta cifra bi bila još i veća da nije nastupila epidemija virusa korona. Od 2003. trči i maraton. Ima ih 82 na svom kontu, a na taj način je video 40 gradova u 24 države. O svim trkama vodi preciznu evidenciju. Kaže da ih ima skoro 1.300, jer učestvuje u duatlonu (trčanje i biciklizam), triatlonu (trčanje, plivanje, biciklizam), planinskim trkama, uličnim, krosevima.
Vezan je za Čačak, često dolazi u svoj rodni grad i tada ne propušta priliku da se vidi sa nekim iz atletskog sveta i razmene iskustva.
