У ГРАДСКОЈ БИБЛИОТЕЦИ ПРЕДСТАВЉЕН РОМАН „МОЈА ТУЂА СЕСТРА“ НАДЕ ВАСОВИЋ
Промоција романа „Моја туђа сестра” завичајне ауторке Наде Васовић одржана је у четвртак, 29. октобра, у препуној сали Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис”. О делу су говорили професори српског језика и књижевности Владимир Димитријевић и Биљана Пауновић, а програм је водила директорка Библиотеке Маријана Лазић. Вече су увеличали Александар Смрекић и чланови оркестра „World Music Center”, као и професор Слободан Николић, који је читањем одломака публици „оживео“ делове романа.
ИМАГИНАРНА ПРИЧА ИНСПИРИСАНА ДЕТИЊСТВОМ
Прича романа „Моја туђа сестра“, према речима ауторке Наде Васовић, је имагинарна, али је инспирисана сећањима на детињство, двориште, мајку, баке и људе које је познавала. Како је у разговору за „Чачански глас“ нагласила мајчин аманет старијој ћерки да брине о млађој, један је од централних мотива романа:
– Моја књига необичног наслова, „Моја туђа сестра“, говори о породици, породичним односима, љубави једне сестре, о правим вредностима и како се оне чувају, о издаји и о томе како једна породица наставља да живи после свих тих искушења и изазова. Сестра је најближа и не може да буде никада туђа. Ако постоји разочарање и неки односи које не бисмо желели, сестра увек остаје сестра, а односи су врло турбулентни. Радња је смештена у моје лепо Драгачево, у мој лепи завичај, јер сам ја из Гуче. Наравно, ту је и феномен Драгачевске трубе, али и многи обичаји, попут „свадбе“ у време чувеног Сабора. Сви читаоци могу да пронађу понешто корисно. Предавала сам социологију и увек сам волела лекције о породици и породичним односима. Има много ствари које су искуствене, које су уденуте у ову причу. Све што се у књизи налази може на неки начин да буде прича свакога од нас, из наших различитих породица. Нисам сигурна да се баш најбоље сналазимо у породичним односима. Знамо да је породица исходиште и уточиште, али не знам да ли смо довољно вешти да те односе сачувамо. Професор Ђорђевић има једну дивну реченицу која дефинише сродство: „То је ревносна брига о најближој својти“. У тој краткој реченици је много лепих речи. То је мото да се више позабавимо нашим породицама у овим турбулентним временима.
Нада Васовић је рођена 1958. године у Гучи, где је завршила основну и средњу економску школу, а потом и Факултет политичких наука у Београду. Дуги низ година радила је као професор у Гимназији „Таковски устанак” у Горњем Милановцу и Гимназији у Чачку, а поред образовања, живот је обогатила и љубављу према породици, писању и завичају, навела је Маријана Лазић део биографије ауторке Васовић и нагласила да је „Моја туђа сестра” њен први роман, „књига која из интимне породичне приче прераста у причу о вредностима које се преносе с колена на колено, о љубави, одговорности и жртви, али и о снази да се упркос свему очува сећање на завичај, породицу и људе који су нам остали у успомени“.
СУДБИНА ИЗ СЛОЖЕНОГ СПЛЕТА ОКОЛНОСТИ У ИНТЕРАКЦИЈИ ЉУДСКИХ ЛИЧНОСТИ
Најављујући једног од саговорника, Владимира Димитријевића, директорка Библиотеке је истакла да нас професор својим промишљањима о књижевности, култури, вери, човеку и животу подсећа на снагу речи и важност истинског дијалога са књигом и светом који нас окружује. Професор Димитријевић је оценио да је Нада Васовић у свом првом роману, кроз сукоб традиционалног и модерног, показала дубоко разумевање друштвених промена. Према његовим речима, књига читаоца наводи на размишљање о моралу, љубави, одговорности и граници између добра и штете.
– Ово је књига о жени у тренутку када се распада патријархални поредак у коме је она имала своје место. Ово је књига која хвата, управо, тренутке распадања традиционалног српског друштва, у једном традиционалном српском крају, какво је Драгачево… Човек је биће које се налази у многим противречностима и управо је ово књига о томе. Све почиње од најбоље намере мајке да сестрама остави љубав, као заштиту, у свету у коме је жена изложена различитим невољама и у коме она често нема ослонац. Старија сестра треба да брине о млађој и ту има, не само родитељске логике, него и општечовечанске. Међутим, знамо да античка трагедија настаје када се прекорачи мера. Постоји коб у античкој трагедији која није обична морална кривица, него прелажење преко одређене границе, после које пичињу да се дешавају трагични догађаји. Коб настаје или у борби против воље богова, или из самог човековог карактера. Сетимо се да је Хераклит рекао да је „карактер човекова судбина“. Судбина није, по далекоисточном или у оригиналном смислу те речи, унапред предодређена, него нешто што настаје из сложеног сплета околности у интеракцији људских личности. Оставши са таквим заветом, Љубица покушава да Даницу заштити од свега, али дешава се нешто што је јако опасно и штетно и за једну и за другу, она Даницу вуче кроз живот сматрајући да је то оданост завету који је оставила мајка. И у томе она, наравно, прелази меру… – рекао је, поред осталог, Владимир Димитријевић.
Професор је оценио да данас таква оданост и присност, које су описане у роману, скоро да нису могуће:
– Та породична присност је заувек нестала, свако има своје путеве, људи су затворени у своју самоћу и само онај ко је живео у том времену одлично разуме шта је за еманципацију жене значила шиваћа машина…, а да не говоримо о запослењима у великим фабрикама… То је све жену довело до овог стања у коме смо сви еманциповани, али као народ изумиремо, бракова више нема, а породице су углавном нестале.
РАСКОЛ ИЗМЕЂУ ЉУБАВИ И НЕМОЋИ
О књизи је говорила и професорка Биљана Пауновић која више од двадесет година своје знање, искуство и љубав према књижевности преноси на генерације ученика у Гимназији „Таковски устанак“ у Горњем Милановцу. Како је нагласила, језик романа богат је народним изразима, веродостојним говором, архаичним облицима, употребом дијалекатских карактеристика тог краја, посебно у дијалозима који су аутентични, кратки и функционални.
– Парадоксалан по смислу, али интригантан и снажан, наслов романа носи и његов кључни смисао. Антиподне речи „моја“ и „туђа“ у међусобном споју граде противречност која одражава суштину односа међу главним јунакињама, двема сестрама. Тако сестра из романа прераста из јунакиње у симбол женске судбине, симбол љубави која никада не престаје, у свету у коме жене рано сазревају, губе ослонац и подршку (после мајчине смрти) и морају да се препусте животу и свету који ће их даље обликовати. Тако отргнута, жена престаје да буде своја и постаје нечија, туђа, те је један од основних мотива баш тај – раскол између љубави и немоћи… Предосетивши своју смрт, мајка старијој девојчици, Љубици, оставља морални завет, аманет, који, иако добронамеран, проистекао из превелике бриге за децу, психолошки толико оптерети Љубицу да означи крај њеног детињства и почетак животне одговорности, али претешке, несмотрено бачене на плећа тринаестогодишње девојчице. Завет, да као старија мора да чува сестру, да су оне једна другој све на свету, да се помажу и буду снага једна другој, уз истицање да је сетра „светиња“, толико се урезало у Љубичину свест као морална обавеза, дужност и још више – као терет – рекла је професорка Пауновић и нагласила да је „Моја туђа сестра“ приповест о истини и да зато овај роман није лако читати, али дуго након што затворите корице књиге та прича тиња као мајчин завет и остаје урезана у памћењу.
Нела Радичевић
