Седми Сабор кола српских сестара, одржан од 25. до 27. септембра, у организацији чачанског Кола „Надежда Петровић“, окупио је у Чачку око 120 чланица. Дошле су са разних крајева света из више од 50 градова. Неке од њих су се први пут сусреле са својим сестрама по добрим делима. Мада је за многе Чачак до сада био потпуно непознат град, имале су осећај, рекле су нам многе, да су међу пријатељима, пре свега, због срдачности и непосредности људи које су упознале. Бити Српкиња и сестра „тамо далеко“ од матице, није лако из многих разлога, али треба рећи да су у послератним временима, када је тихо забрањен рад ових друштава у ондашњој Југославији, баш жене у дијаспори одржавале препознатљив пламен заједништва и хуманости.
И у данашње време свако окупљање у Коло српских сестара, а најчешће је то под окриљем наших цркви, причињава им неизрециву срећу. Тај осећај видео се и на њиховим лицима током боравка у Чачку. О својим утисцима из Чачка и тим, чини се, „малим световима“, али са чврстим бедемима, каква су њихова удружења, говориле су нам чланице из Румуније, Сједињених Америчких Држава, Француске и Шведске.
„КРУНА“ У СРПСКОМ СЕМАРТОНУ У РУМУНИЈИ
Коло српских сестара „Круна“ у Српском Семартону у Румунији основано је пре 16 године. Иницијатива је потекла од госпође Живке Живанов, у жељи да окупи мајке и баке младих фолклораца. Од тада су им се прикључиле и друге, не само српске, већ и румунских жене. У „Круни“ је око четрдесет чланица из самог села, које се налази на 28 километара од Темишвара. Весна Струца Чолаковић, председница „Круне“ говорила нам је о раду Кола у Румунији, које је ове године постало чланица Сабора КСС.
У Румунији живи око 18.000 Срба, али је „Круна“, основана 2010. једино Коло у тој држави. Према Весниним речима, временом је постало узор, јер су се, ободрени њиховим примером, и у другим селима са српским становништвом родила удружења жена.
– Један од првих задатака Кола је очување српске традиције и културе, што није лако када живите ван матице. Свесрдно помажемо наше Културно-уметничко друштво, које, такође, носи назив „Круна“. Велику подршку имамо од Савеза Срба у Румунији који нас помаже финансијски и морално – прича Весна на одличном српском, иако у кући не говоре њеним матерњим језиком, али, истиче она, сви њени, од чукундеде до мајке и оца, Срби су из Семартона, па и српски језик је схватила као део наслеђа.
Каже да је цело село пре 40-50 година било потпуно српско, али данас није тако. Од 1.800 српских душа сада их је само око 200:
– Многи су се одселили у Темишвар или у друге европске земље. У кућама су остали стари, многа имања наследници су продали. Нажалост, нема повратника. Али, у нашем Колу имамо Румунке које су веома активне и једва чекају да организујемо неки догађај. У Румунији имамо сва права, своје школе, часописе, радио-емисије, недељник „Наша реч“ – са поносом каже Весна.
Чланице Кола српских сестара „Круна“ користе сваку прилику да учврсте везе са Србијом. Недавно су се веома успешно представиле на Сабору српског стваралаштва у Белом Манастиру. Сваке године учествују на „Данима лудаје“ у Кикинди. У октобру долазе у Владимировац, код пријатеља Румуна…
Учешће на Сабору у Чачку је за Весну као остварење најлепшег сна, јер је то жива веза са матицом Србијом. Са пуно емоција примећује да је свуда дочекана срдачно и „широких руку“. Уз обећање да ће чланице „Круне“ допринети хуманитарним акцијама других кола и Сабора, каже да јој је жеља да се сестре окупе у Темишвару. На Скупштини Сабора предложила је да 2030. године „Круна“ буде домаћин Сабора.
ПЛАМЕН КОЛА И У АТЛАНТИ
Из велике даљине у Чачак су дошле Гордана Лозо, председница Кола српских сестара у Атланти и Пера Брујић Сурла, потпредседница. И ово Коло је под кровом наше Цркве Светог Петра и Павла, која је изграђена за свега годину дана (2017./2018). Са поносом њих две говоре о свему што је урадила и што ради српска заједница, не само за градњу Храма, у коме је, опет донацијама добротвора и парохијана, пре неколико година завршен фрескопис. Из њихове приче сазнајемо да су и у Атланти, где живи око 200 српских фамилија, нераскидиво испреплетани животи цркве, Срба који су у различитим временима „постали“ Американци и самог Кола.
– За потребе градње цркве купили смо земљиште и сада је то све наше. Пуно нам је срце. Састајемо се сваке недеље после службе и по две сестре нашег Кола тада припремају заједнички ручак. Све заједно организујемо, Божић, Васкрс, храмовну славу, Светог Саву… У кући која је била на тој локацији, одржавају се часови веронауке за децу, а ту бораве и гости, културно-уметничка друштва из Флориде, Северне и Јужне Калорине, који нам долазе за „Србфест“. Ту су изграђени и спортски терени, са великим српским грбом на средини. Такође, имамо и етно-кућу, коју за време „Србфеста“ претворимо у музеј. Ту правимо презентацију, причамо Американцима о нашој историји, о Србији. А у цркви наш свештеник Миладин Благојевић говори им о православљу. Неки и касније наставе да долазе, а имамо и оних који су пришли православљу – приповеда Гордана и описује атмосферу дводневног „Србфеста“ који организују почетком октобра већ седам година, на који долазе многи Американци.
У Атланти је поново активан и фолклорни ансамбл, у коме су млади нараштаји. Од прошле године опет имају и наставницу српској језика.
– То је важно за идентитет наше деце. Тај идентитет дефинитивно није само амерички, већ и српски. Много значи када деца знају о свом пореклу, вери, кад знају свој језик и писмо. Али, потребна је истрајност родитеља, јер ако се то пропусти у неком раном периоду, касније је много теже – сматра Гордана.
Коло из Атланте се прошле године прикључило Сабору српских сестара и једино су са америчког тла у овој добротворној заједници.
– Волела бих да нас из Америке буде више. Надам се да ће нас кола из других америчких градова следити, јер бити међу сестрама је веома важно. Ја сам одушевљена и инспирисана радом свих кола у оквиру Сабора, са колико енергије и љубави све раде – док нам Гордана говори о томе једна госпођа која седи за суседним столом прилази и уз извињење што нас прекида пружа сестрама руку и захваљује на свему што раде.
– И ово је доказ да доброта покреће људе. Чврсто верујем да Коло никада неће нестати, јер потреба и жеља да се помогне другима живи у људским срцима и увек ће наћи начин како да то оствари. Мислим да је Сабор КСС једно од најважнијих наших удружења, јер се овако доброта непрекидно шири, претвара се у дело и круг се не затвара – закључује Гордана.
Весна Тртовић
ВЕЗЕ СА ДОСИТЕЈЕМ
Коло српских сестара „Круна“ добило је име по мајци Доситеја Обрадовића, која је живела и умрла у Српском Семартону. О гробу Круне (рођене Паункић) брину управо чланице Кола. Крсна слава Паункића Свети Ђорђе обележава се у старој цркви у Српском Семартону. Дом културе у селу је назван по Доситеју Обрадовићу, што је до дан-данас ћирилицом обележено, са поносом истиче Весна Струца Чолаковић.
ВЕЗЕ СА ТЕСЛОМ
Гордана и Пера су, баш преко Цркве и Кола у Атланти постале пријатељице, готово као родбина.
– Пера је моја родбина из Лике у Америци – полушаљиво објашњава Гордана, чији су корени такође личански.
А пут Перине породице води из личког села Томингај код Грачца у Лици, одакле је мајка Николе Тесле. За време рата избегли су прво на Косово, а онда када су били приморани да напусте и тај српски крај дошли су у Брђане код Чачка, одакле су отишли у Америку.
