Кад год се у Чачку поведе прича о кошарци, без обира на тему, она мора да се бар мало дотакне Радмила Мишовића. Није ни чудо, јер је овом спорту много дао. Упркос блиставој клупској каријери једна је остала неиспричана. То је (не)играње за репрезентацију. Без обзира на то, он је неко по коме се овај град препознаје, зато што је велико питање шта би се догодило да га није опчинила игра између кошева и њој се у потпуности посветио, уместо рукомету који је одлично играо. Да ли би Чачак био „град кошарке“? Да ли би „Борац“ био ово што јесте?
МИШОВИЋИ ИМАЈУ КОШАРКАШКИ ГЕН
Радмило је рођен 1943. године, а и данас живи у кући свога деде, у Улици Бате Јанковића. Његови родитељи, Јово и Мица, имали су још четворо деце. И сви су били везани за кошарку и “Борац“. Брат Никола је био играч, а касније се посветио тренерском послу. Петар је одлично играо, али је више волео школу. Сестре Ана и Мирјана су биле део женске секције овог клуба.
О томе како је све почело и како је било у Чачку педесетих и шездесетих година прошлог века Мишовић каже:
– Само је нас 13 кренуло да тренира кошарку, а за пионире „Борца“ први пут сам заиграо 1951. Тада су за тај клуб наступали Боле Денић, Александар Стефановић, браћа Ђурић, Дуле Јаковљевић, Кепа Смиљанић, који ми је био и први тренер. Чачак је у то време имао 30.000 до 40.000 становника, а на утакмице је долазило по 5.000 људи. Излазак у град је био одлазак на кошаркашку утакмицу, јер друге забаве није било. Ту су се склапала познанства, рађале прве љубави. У публици је било више девојака него младића. Данашњим генерацијама је тако нешто несхватљиво.
Прву утакмицу за сениорски састав одиграо је на ревијалном турниру у Титовом Ужицу 1958. године. Тако је почела каријера дуга 20 година која је званично окончана 4. новембра 1978. године утакмицом са сарајевском „Босном“ која ће неколико месеци касније постати први тим са простора некадашње Југославије који ће постати првак Европе.
То није био и коначан крај његове кошаркашке каријере, јер после годину дана паузе, у сезони 1979/80, са некадашњим саиграчима из „Борца“ Мирком Дробњаком и Предрагом Катанићем облачи дрес „Железничара“. Овај искусни трио је допринео да екипа са железничке станице заузме друго место у Другој савезној лиги, прва је била подгоричка „Будућност“, и оствари пласман у Прву „Б“ савезну лигу. Тада је коначно рекао збогом кошарци.
Током 20 година активног играња за „Борац“ Радмило је пет пута био најбољи стрелац првенства Југославије које важило за најјаче такмичење на континету. Било је то ’68, ’69, ’71, ’72, ’74.
САМО РАДОМ ДО САВРШЕНСТВА
Његов шут је био карактеристичан. Стицао се утисак да лебди у ваздуху, док противнички играч не почне да пада, а онда једном руком лопту упути ка кошу. На питање како је успео да достигне тако савршену мирноћу и прецизност Радмило једноставно каже да ту нема велике тајне, ни мудрости. Рад, рад и само рад. Ништа није пало с неба. То је добар савет за све који маштају о неким каријерама.
– Тренирао сам са три клинца који су ми додавали лопте, а ја сам шпринтао и пуцао. Знао сам да 50 пута узастопно пробацим лопту кроз обруч, шутирајући из даљине – прича Радмило и подсећа да су у то време само Данеу из “Олимпије“ и Николић из ОКК “Београда“ изводили скок шут, а он их је гледао и трудио се да ради исто што и они.
НЕИГРАЊЕ ЗА РЕПРЕЗЕНТАЦИЈУ И ФАМОЗНИ ЖЕРАВИЦА
Иако је постизао у просеку по 30 кошева, када није било тројки и представљао праву ноћну мору за противничке играче, никако није био по укусу тадашњих селектора. Прву горку пилулу прогутао је као двадестогодишњак, сада већ давне 1963.
- Много играча је покушавало да ме чува, али једно време најбоље је то радио Пруг из “Југопластике“. Међутим, ја на утакмици у Сплиту постигнем 56 поена, а све то се догађало пред избор за репрезентацију за Светско првенство у Рију 1963. Мене не позову и тада се у мени роди инат и могу да кажем да све што сам касније постигао било је захваљујући том осећају – сећа се Радмило тих дана.
Тај инат који га је водио, али и то да нема “длаке на језику“, по његовим речима, скупо га коштало и признаје:
- Шта ћу. Ја сам такав и то је то.
О његовом сукобу са Жеравицом испредале су се разне приче које су постале и део урбаних легенди, а ево како је он настао:
– На припремама „Б“ репрезентације у Зрењанину 1962 године, једини је имао тада дворану, играчи су добијали задатке да постигну одређени број кошева. Играч “Задра“ Бруно Марцелић и ја то одрадимо врло брзо, одемо да се истуширамо и седимо још десетак минута, док остали још шутирају. Одскакали смо прецизношћу. Упркос томе, нама двојици Жеравица не даје шансу на турниру у Букурешту на који смо отишли из Зрењанина. Играмо против против Румуна и мучимо се. Никако да „преломимо“ утакмицу. Седим на клупи и кажем Бруну „што нас не пусти бар пет минута да одиграмо, јер ови немају појма“. Жеравица то чује, дотрчи и каже ми: „Док сам ја селектор ти више нећеш играти у репрезентацији“. Тако сам дошао на црну листу, али морам да признам да ни ја нисам остајао дужан.
Тако се завршио Радмилов први репрезентативни наступ. Пропуштена је дивна прилика, јер су у том тиму били Трајко Рајковић, Владимир Цветковић, Драгутин Чермак, Драгослав Ражнатовић… Касније постали врхунски играчи.
У саставу „А“ селекције био је на Првенству Балкана, одржано у Софији 1966. године. Наш национални тим је одиграо пет утакмица и скором од четири победе уз један пораз освојио златну медаљу. Тренер Мик Павловић није Радмила уводио у игру.
Због „тврдог“ става према Мишовићу Жеравица никада није био радо виђен гост у граду на Морави. Шанса за “помирење“ је због стицаја несретних околности, пропуштена фебруара 1970. Репрезентација Југославије је играла у Чачку против Аргентине. Утакмица је била у склопу припрема националног тима за светско првенство у Љубљани. Радмило је био на списку, али се повредио и седео је на клупи у оделу. Публика то није знала, па је звиждала тренеру Жеравици.
Више није добијао позиве за наступ у репрезентацији. Тако се догодио апсурд. Један од најбољих југословенских стрелаца свих времена није постигао ниједан поен за репрезентацију!
ТРЕНЕР И СПОРТСКИ РАДНИК
У два наврата Радмило се нашао у улози тренера. Активно играње кошарке није га омело да 1967. године јуниорски састав припреми тако добро да осваја титулу вицешпиона Југославије. Првак је била „Црвена звезда“. Занимљиво је да 1969. водио кошаркашице „Борца“. На завршетку такмичења у Српској лиги (јужна група) Чачанкама је припала друга позиција. Прво место и пласман у Прву лигу остварило је ужичко „Севојно“.
Дирекор „Борца“ постао је још као играч, 1972. године. Мењале су се клупске функције, а Радмило је био увек ту да пружи максималан допринос у тешким временима. Упркос њима клуб је опстајао и остајао. И све тако до 2010. године, када одлази у пензију са места председника клуба.
На период кад је био први човек “Борца” вежу га лоше успомене, због односа тадашњих руководстава града према клубу и њему лично.
- Све сам радио због и у интересу клуба. Чак сам ушао и у политику. Само на тај начин клуб је могао да опстане. Успели смо и халу да реновирамо. Мој живот је “Борац“. Само сам у Чачку имао непријатности. Свуда су ми врата била отворена, осим у Чачку. У то време “Борац“ је имао тим за Јадранску лигу, али нико није хтео да стане иза клуба и подржи га – прича са великом дозом горчине неко ко је толико тога дао овом граду.
ПРИЗНАЊА ОД ЖЕЉКА И КИЋАНА
Жељко Обрадовић у интервјуу за “Политику“ рекао да је за развој овог спорта, уважавајући све оне пре њега, највећу заслугу имао Радмило Мишовић.
- Био нам је идол. Да нисмо имали прилику да га гледамо као дечаци, многи од нас се не би бавили кошарком – рекао је том приликом популарни Жоц додавши да су му од свих трофеја Евролиге ипак драже старе, поцепане патике, које му је приликом уласка у први тим, дао баш Радмило. У ствари, то је била трампа: Мишовић је пожелео да има његове нове “адидаске“, а заузврат му је дао дотрајале “суперге“. Кад је извршена размена Жељковој срећи није било краја.
Још један великан светске кошарке Драган Кићановић је у изјави за магазин “Кош“ о Радмилу рекао следеће:
- Као дете сам сањао да играм као Радмило. Да није било њега у Чачку не би било спорта. Волео бих да ме неко демантује.
О каквом се човеку ради најбоље илуструју следеће Кићановићеве речи:
Кићановић не крије колико му је Радмило помогао у усавршавању шута, а изнео је и методе којима се искусни стрелац трудио да свог младог саиграча научи вештини убацивања лопте кроз обруч:
- Никада нећу заборавити тренинг када ме није хтело. Машио сам. Радмило то примети, па економу Ћезу нареди: “Донеси оне мердевине!“ Попе се на њих и показа ми да у обруч могу истовремено да стану три лопте. “Како можеш ово да промашиш“ – питао ме.
Због свега овога, Кићан је по проглашењу спортисте века и најбољег кошаркаша Европе имао обичај да каже:
- Можда сам најбољи у Европи и свету, али нисам у Чачку. Радмило је бољи од мене.
На овакву изјаву коментар није потребан.
Фото: архива саговорника Припремио: Владимир Дуба
