Društvo Projekti Živeti sa demencijom

ЉИЉАНА ПЕТРОВИЋ, „ЛАРИС“ – САВЕТОВАЛИШТЕ ЗА НЕФОРМАЛНЕ НЕГОВАТЕЉЕ ВАЖНА УСЛУГА У СОЦИЈАЛНОЈ ЗАШТИТИ

ЖИВЕТИ СА ДЕМЕНЦИЈОМ (9)

Ретки су они који су спознали проблеме свакодневног живота особа са деменцијом и њихових породица. Удружење „Ларис“ од оснивања настоји да са мртве тачке покрене ову болну и, како време потврђује, све присутнију тему. Још 2020. показали су како може да функционише и колико је важна услуга саветовалишта за неформалне неговатеље. Као партнер Удружења „Amity – снага пријатељства“, у оквиру пројекта UN Women уз финансирање Британске амбасаде, отворили су саветовалиште које је неколико месеци радило у просторијама чачанског Центра за социјални рад. Како би оснажили неформалне неговатеље, „Ларис“ је покренуо и формирање мобилног тима. Два месеца и разговори са породицама које су посетили, били су довољни да сагледају сву тежину и сложеност бриге о дементним људима, да разумеју колико сваку врсту помоћи и подршке ове породице доживљавају као лек. О тим искуствима и закључцима до којих су дошли разговарали смо са Љиљаном Петровић, заступницом Удружења „Ларис“.

Љиљана Петровић, заступница Удружења „Ларис“

Као координаторка пројекта „Саветовалиште за неформалне неговатеље зависних и дементних лица“, Љиљана Петровић је присуствала сваком окупљању групе. У Чачку је било укупно 59 корисника, скоро дупло више од планираних, јер је интересовање било велико, упркос чињеници да је због ковид-пандемије уведено ванредно стање.

– Мени је то био један од првих сусрета са оваквим причама, а свака је била веома потресна. Један од најјачих утисака ми је да су те породице у својим проблемима усамљене, препуштене саме себи. Али, колико год да им је тешко – истрпе и имају велико разумевање за особу о којој брину. Увек су више причали о оболелом, а мање о томе како је њима самима. Приметила сам и да су се неформални неговатељи веома брзо и лако међусобно „препознавали“ и успостављали комуникацију, без обзира што су били различитих година – присетила се Љиљана Петровић.

Њихово међусобно повезивање, као и мишљење да су најзад могли на једном месту да испричају шта их тишти, али и да добију помоћ кроз савет и смернице, један су од показатеља колико је саветовалиште у Чачку реална потреба. Многи су ту сазнали која права могу да остваре, како да реше питање старатељства или неке од бројних административних процедура.

– Тада смо установили да је потребна стручна подршка у самој породици неговатеља и болесног члана породице. Тако смо дошли до идеје за пројекат „Помозимо и оснажимо неформалне неговатеље у граду Чачку“. Паралелно са овим, покренули смо активности да се ове услуге уврсте у редовне, у оквиру осталих услуга у области социјалне заштите, као и да се измени Одлука о правима и услугама у социјалној заштити из надлежности града Чачка, односно, да се услуга саветовалишта наведе у овом акту. Као учесници радне групе за израду Плана развоја града Чачка 2023.–2030. заговарали смо да се у овај план уврсти и дневни центар за деменцију. Ове године требало би да се подвуче црта и сагледа шта је од планираног урађено – наводи наша саговорница.

Формирање мобилног тима који су чинили социјална радница и психолог током два месеца 2022. показало се као веома значајно. Одабрани су стручњаци који имају дугогодишње професионално искуство у раду са старијима, у помоћи и подршци неформалним неговатељима и породицама лица оболелих од деменције. Поред професионалног, ови стручњаци имају и лична искуства бриге о старијим, дементним члановима својих породица. Самим тим, каже Љиљана Петровић, били су додатно мотивисани, осетљиви и посвећени у свом раду. Посетили су укупно 12 породицa које брину о лицима оболелим од деменције, а њихова запажања могу бити смерница надлежнима у граду и држави.

– Људи који пружају неплаћену негу оболелим члановима породице, а најчешће су то супружници, деца или родитељи (ретко чланови шире фамилије, пријатељи или комшије) најчешће брину о једној особи којој су дугорочно посвећени. Током теренских посета вођени су разговори са њима и апсолутно сви су истакли да, колико је тешко оболелој особи, исто толико је тешко и ономе ко о болеснику брине. Они су временом све исцрпљенији, и психички и физички. Такође, навели су да им је требало пуно времена да препознају и потраже стручну помоћ, чак и по годину дана. Највише им недостаје неки институционални вид збрињавања у Чачку. Такође, недостаје им и неки вид краткорочног збрињавања, као што су предах смештај или дневни боравак, како би могли да се одморе или ураде нешто за себе, а најчешће је то посета лекару због свог здравља. Наводили су да је врло тешко пронаћи и неку особу која би им барем помагала, јер људи на ту врсту обавезе не желе да пристану ни за веће суме новца. Навели су да постоји листа чекања за геронто-домаћице, које, према искуству ових породица, углавном обављају „спољне“ послове (набавка лекова, заказивање контрола код лекара, куповина…) Све своје обавезе они су редуковали на најмању могућу меру како би оболелом члану породице били доступнији. Нису се жалили на висину додатка за негу и помоћ другог лица, али њихова замерка је да је ово право тешко оствариво, углавном су га остваривали из другог или трећег покушаја. Такође, од лекара и од представника ПИО фонда нису добијали праве информације о остваривању овог права. Жалили су се и на то што не добијају информације око подношења захтева за телесно оштећење. Ту информацију добијали су или од представника Центра за социјални рад или од мобилног тима. Такође, компликована им је процедура везана за добијање бесплатних пелена, јер је предлоге три лекара различите специјалности врло тешко прикупити – нека су од запажања мобилног тима.

Нису ретки случајеви да иста особа прво брине о непокретном члану породице (најчешће родитељу), а онда и о супружнику оболелом од деменције. То већини много теже падне, прво, јер су емотивно, па и физички већ исцрпљени, а друго, што је са дементним особама готово немогуће остварити прави контакт, а да се не говори о увиђавности и захвалности, које деменција „избрише“.

– Сви неформални неговатељи су изузетно емотивно доживели посету мобилног тима. Желели су да се та услуга настави и убудуће, јер су им разговори и подршка били изузетно значајни и корисни. Осећали су се уваженим, без већих потешкоћа су износили своја искуства и запажања. Генерално, заинтересовани су за све видове подршке које систем пружа – наводи Љиљана Петровић закључке мобилног тима, који је овим породицама дао наду, бар краткорочну. За ону дугорочнију потребна је подршка надлежних у граду и држави. Не декларативна, већ системска, кроз законе и прописе који се спроводе.

Весна Тртовић

МОРАВИЧКИ ОКРУГ ЈЕДИНИ БЕЗ ДРЖАВНОГ ДОМА ЗА СТАРЕ

Љиљана Петровић истиче да је Чачку неопходан државни дом за старе, јер како каже, Моравички округ је једини округ у Србији који нема институцију овог типа ни у једној локалној самоуправи. Државни дом за старе је јефтинији и хуманији начин збрињавања старијих, па и дементних. У средини која им је блиска, где су им често породице и пријатељи, сигурно би се осећали боље и срећније.

– Наших суграђана има од југа до севера у старачким домовима. То је већи трошак за породицу, па и за Центар за социјални рад… Капацитети приватних домова су ограничени, уз то, цене су многима неприступачне. Не можемо очекивати да нам други, па и Европска унија, реше нешто што би требало ми да урадимо, а то је да на прави начин бринемо о старим људима који су цео живот радили и градили ову државу, овај град – сматра Љиљана Петровић.

ТЕРЕТ БРИГЕ НОСЕ И ЖЕНЕ И МУШКАРЦИ

Истраживања и искуства из пројеката „Лариса“ „разбила“ су једну честу заблуду – да своје сроднике са деменцијом, углавном, негују жене. Терет бриге готово у истом броју носе синови, унуци, мужеви…

БЕЗ ОДГОВОРА У ГРАДСКОЈ УПРАВИ

Нисмо успели да дођемо до саговорника у Градској управи, који би нам говорио о овој теми, тако да нисмо сазнали да ли је из поменутог Плана развоја града нешто урађено у области социјалне заштите старих.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.