Na to koliko je divno voleti i biti voljen, ne bi trebalo da nas bilo ko podseća. Ipak, često priče o ljudima koji su verovali u večnost, čak i kada je ceo svet bio protiv njih, umeju da nas inspirišu i probude naše najdublje emocije. Neke priče su sa srećnim završetkom, dok neke to ipak ne dočekaju, uprkos verujući u istu tu večnost. Bilo kako bilo, svaka velika ljubav, trajala ona decenijama ili tek nekoliko dana, ima sadržinu vrednu pamćenja.
Čudno je osećanje ta ljubav. Ponekad ume da dođe tako iznenada, da te ponese i odvede tamo gde ni u najluđim snovima ne bi krenuo. Ponekad je čekaš decenijama. Naš nobelovac, Ivo Andrić, proveo je skoro pune tri decenije čeznući za “Jelenom, ženom koje nema”, koja nije bila samo puki plod piščeve mašte, već je imala drugačije ime – Milica Babić. Zanjući da je ta ljubav zabranjena, jer je Milica udata, Andrić je često umeo da “beži”, ali i da šalje pisma. Kroz njegova dela su prošle mnoge žene, ali, eto, on u svoj život nije želeo da pusti nijednu. Ipak, nakon 20 godina poznanstva, Miličin suprug, Nenad Jovanović je preminuo, a veliki pisac više nije znao na koji način da se sakrije od emocija. Godinu dana kasnije, venčali su se. Nažalost, ljubav je trajala znatno kraće od čežnje. Miličino srce je 1968. godine prestalo da kuca, a Andrić je tada rekao: “Sada vidim, naša sudbina je da sagorimo. Sad, kad je sve dobro moje u jednom trenu izgorjelo, vidim jasno: sve što se na zemlji rađa i pod suncem živi ide tim putem. I tome ne treba tražiti razloga, smisla ni objašnjenja”.
Neke ljubavi ne mogu da čekaju i ne umeju da čekaju. One se prosto dogode i žele sve, sada i ni u jednom trenutku kasnije. Rizikuju sve, a možda su baš zato i večne. Ako je nešto večno, da li je moguće da može da nas guši i postane teret u zatvorenom prostoru sa voljenom osobom? Najvoljeniji glumački par bivše Jugoslavije upoznao se i venčao na pauzi snimanja filma simboličnog naziva, “Kako su se volele dve budale”. Milena Dravić i Dragan Nikolić bili su u braku punih 45 godina. Gaga – možda i poslednji predstavnik šarma starog, beogradskog kova, gospodin i “mangup” u jednom obličju. Milena – dama, sinonim neprolazne elegancije i vlasnica stila za kojim su svojevremeno uzdisali mnogi pripadnici jačeg pola. “Nisi dama kada ti sirovina kaže da si lepa, već kada džentlmen zaćuti pred tobom”, izjavila je Milena jednom prilikom, i na taj način zauvek zapečatila definiciju žene.
Postoje ljudi koji misle da jednostavno nemaju sreće u ljubavi. Tada se postavlja pitanje da li je zaista u pitanju sreća, ili možda ipak strah da u život pustimo nekoga. Nekoga dalekog, nedostižnog i zabranjenog. Trideset godina stariji pesnik, Laza Kostić, nije mogao da savlada emocijekoje su počele da ga ispunjavaju, a koje su bile namenjene samo jednoj, Lenki Dunđerski. Kao prijatelj porodice Dunđerski i častan čovek bio duboko svestan razlike u godinama i nemogućnosti njihove veze. Oženivši bogatu somborku Juliju Palanački, Laza je načinio poslednji očajnički korak u svom begu od velike ljubavi i dvadesetogodišnje Lenke koja je plenila lepotom, šarmom i mladošću. Nisu prošla ni dva meseca od venčanja, lepa Lenka Dunđerski je preminula u Beču na svoj 25. rođendan. Da li je sve moglo da bude drugačije da je čuveni pesnik stavio sebe ispred pravila i časti, to nikada nećemo saznati. Ipak, neke njegove reči posveće nedostižnoj Lenki će zauvek lebdeti nad venecijanskim kanalima i obalama:
“Oh, slatka voćko tantalska roda,
Što nisi meni sazrela pre?
Oprosti moje grešne zalute,
Santa Maria della Salute.”
Najpopularniji par zlatnog doba Holivuda, Elizabet Tejlor i Ričard Barton, proveo je zajedno 13 godina, venčajući i razvodeći se čak dva puta. Prvi put su se razveli 1974. godine, ali ih to nije sprečilo da svoju burnu ljubav obnove posle samo 16 meseci u Africi gde je od svatova bilo prisutno samo par lokalnih stanovnika Bocvane koji su se tu sasvim slučajno zatekli. Nakon drugog razvoda, Ričard se oženio jednom manekenkom, a Elizabet Džonom Vornerom. Ipak, Ričard je pre smrti priznao da mu je Elizabet bila najveća ljubav, a istovetna osećanja nije poricala ni ona koja se udava osam puta za sedam muškaraca. Elizabet je sahranjena u Los Anđelesu sa poslednjim ljubavnim pismom Ričarda Bartona koje joj je napisao samo tri dana pre svoje iznenadne smrti 1984. godine. Bilo je to pismo čiji sadržaj nikada nije želela da otkrije i koje je čuvala 27 godina pored kreveta.
U ljudskoj prirodi je sanjati o večnosti. Večnost, kao nešto nepoznato, daleko i nevidljivo, oduvek je privlačila svakog radoznalog čoveka. Upravo ona kao takva, pronašla je sponu i postala glavni epitet ljubavi. Večna ljubav. “Kada sam je prvi put video, sat mi je stao”, govorio je profesor Mišel Babić o mladoj i lepoj Uni Vojvodić kada ju je sreo u jesen 1990. godine. Možda bi pravilnije bilo reći da je govorio veliki Momo Kapor koji je 1982. godine u svoj zagrljaj primio jednu stjuardesu, Ljiljanu Todorović, kasnije Kapor, i koju nije pustio sve do svoje smrti. Takođe, postoje i ljubavi koje nikada neće biti shvaćene, a možda ni prihvaćene od stane šire javnosti, ali je možda baš i u tome njihova posebnost.
Kroz istoriju smo se uverili da ponekad samo jedna pogrešna odluka i trenutak nepromišljenosti mogu da promene sve iz korena. Tako i ljudi ponekad svesno mogu da povrede ljubav. Bilo kako bilo, ljubav nije šibica da bi je dašak prolećnog vetra tek tako ugasio. Ona je velika i večna, i ona će živeti i onda kada nas možda i ne bude bilo. Proslavljeni glumac Bekim Fehmiu i njegova supruga Branka Petrić gajili su svoju veliku ljubav skoro čitavih pet decenija. Idiličan život prekinuo je jedan hitac bespomoćnosti i želje za nekim drugim životom. “Svaka lepa i velika ljubavna priča ima tužan završetak. Svako će na svoj način otići sa ovog sveta, ali naša ljubav je do kraja bila lepa i velika”, ispričala je jednom Branka. Pored sve slave, uspeha i povezivanja sa najpoželjnijim ženama tog doba – Brižit Bardo, Avom Gardner i Širli Meklejn, proslavljeni glumac je svoje emocije ipak zaveštao samo jednoj ženi. Opis trenutaka dok gleda Branku, “moju Ester Vilijams”, kako je sam govorio, podsetile bi svakog čoveka na neprolaznost te čudne i teško razumljive, večne ljubavi.
Lako je uvideti da je svaka ljubav priča za sebe. Neke su večne, neke su tužne, duge ili ‘pak kratke. Ono što im je zajedničko, sve su nepredvidive, jake i pune života. Zato i jeste čar. Voleti i biti voljen. Ako smo ti i ja “mi”, i ako to “mi” zaista jeste večno, onda taj karantin i zatvoreni prostor za nas ne postiji. Ne postoji to “preživljavanje zatvorenosti”, već samo sloboda koja je toliko velika da nam je niko ne može oduzeti. Sloboda ljubavi.
Mina Novaković
