MАНАСТИР ВУЈAН
ПИШЕ: Милош Тимотијевић, историчар
Манастир Вујан на истоименој планини између Чачка и Горњег Милановца слави Сабор Архангел Гаврила (летњи Аранђеловдан), који се обележава 26. јула. Није тачно познато када је основан овај манастир. Монашке скупине и манастирске целине по правилу се подижу на подручјима који својим амбијентом надахњују људе. Са становишта средњовековних вредности таква места поседују харизму и сакралну ауру и у њима делују монаси великог угледа, будући светитељи и чудотворци. Планина Вујан представља управо такво подручје.
Иако није познато када је тачно подигнут манастир Вујан, нити се то може утврдити за друге сакралне објекте на истоименој планини и њеној најближој околини, са великом сигурношћу може се претпоставити да имају средњовековно порекло. По локалној легенди назив манастира и планине потиче од речи „ујати” („хујати”), односно звука који производи ветар који дува кроз шуму. Међутим, именица Вујан представља хипокористик именице „вук” (вук-вујо-Вујан).Оно што је сигурно, недалеко од данашњег манастира Вујан налазе се остаци манастира Обровин који је запустео 1597. године. Манастирско братство се највероватније преселило у удаљенију испосницу. Тај нови сакрални топоним везује се за култ непознатог светитеља. На том месту Никола Милићевић Луњевица је 1805. године уз помоћ војводе Милана Обреновића и свештеника Радослава Милошевића из села Прислонице обновио манастир. Том приликом проширена је основа првобитног храма, тако да је новом архитектонском конструкцијом у припрати обухваћен и гроб „непознатог светитеља”. Тако је Вујан постао први манастир који је обновљен у устаничкој Србији. Прилоге за обнављање храма дали су многи људи, а сам Никола Луњевица организовао је прикупљање новца који по његовој одлуци ипак није употребио за зидање цркве, већ околних помоћних зграда. Вујански храм требало је да буде само његова задужбина.
Цео подухват подизања Вујна био је саставни део великог процеса обнављања цркава и манастир на простору Београдског пашалука који је започео после Свиштовског мира 1791. Године. Градитељски замах може се регистровати и на ширем подручју чачанског краја. На планини Јелици, која се налази јужно од планине Вујан, већ 1802. обновљен је манастир Стјеник, у коме се такође поштује гроб непознатог светитеља који је касније постао познат под називом Јован Стјенички. Манастир Вујан имао је другачију традицију, у којој су национални хероји добили истакнутије место.
Манастир Вујн је и место у коме је сахрањено неколико важних личности, почев од гроба „непознатог светитеља”. Забележена усмена традиција уобличила је његов лик на познатим примерима подвизништва монаха испосника, пракси одвојености од света, молитве и поста. Истицало се да је непознати светитељ већ током свог живота важио за светог човека. Иста традиција тврди да је после смрти монаха из његовог тела излазило миро, што је условило да остали калуђери на посебан начин обележе гроб који је постао „светиња”. И данас постоји веровање да болесници оздраве (душевно и телесно), ако искрено дођу на гроб светитеља.Непосредно испред гроба непознатог светитеља у храму манастира Вујан, са десне стране припрате до улазних врата, налази се и гроб Лазара Мутапа, војводе из Првог и Другог српског устанка. Лазар Мутап је тешко рањен у боју на Љубићу 1815. године, и после пар дана издахнуо је од задобијених рана у Горњој Трепчи испод планине Вујан. Његово тело најпре је сахрањено у цркви у Горњој Трепчи. Данас није познато када су тачно Мутапове кости пренете у манастир Вујан, али сигурно је да се то догодило пре 1825. године, и да је цео подухват организовао његов син Вук. Изнад гроба Лазара Мутапа накнадно је подигнута и плоча са кратким натписом о покојнику. У централном делу цркве сахрањен је угледни старешина манастира Хаџи Јосиф Милошевић из Прислонице. Он је пуних 45 година управљао манастиром (1807-1852). У народу је био познат као Хаџија из Вујна, јер је 1833. године посетио Јерусалим. Умро је 1852. у 75 години живота. Јосиф је пре замонашења био учесник устанка, па је и рањен код Делиграда.Никола Луњевица је најпре био сахрањен у порти манастира, као и многи чланови његове породице. Међутим, 1902. године његова унука краљица Драга Обреновић пренела је Николине кости у храм, где су сахрањене у наосу. Подигнут је и раскошан мермерни споменик, рад Николе Лукачека из Београда. Тиме је делимично испуњен аманет Николе Луњевице да његови земни остаци пренесу у храм. Међутим, кости нису сахрањене до војводе Лазара Мутапа, већ у наос цркве, симболички много значајније место.
Историјска улога Николе Милићевића Луњевица у Првом и Другом српском устанку свакако је била велика, посебно у подручју Рудничке нахије. Његов утицај и деловање у регионалним оквирима произвели су посебно поштовање у народу. Такав истакнути друштвени положај потврђиван је породичним сахрањивања у порти Вујна, али и путем ликовних представа на спољној фасади храма. Већ после 1815. године прота Јанко Михаиловић Молер урадио је портрете Николе Луњевице, Арсенија Лома, Лазара Мутапа и једног детета, сина извесне Злате.
Православна црква забрањивала је осликавања неканонизованих ликова у храмовима, али на терену је било у другачијих примера, при чему је манастир Вујан веома илустративан. Крајем XIX многи национални хероји почели су да се сликају у храмовима, као на пример Милош Обилић. Монаси су могли да се побуне против такве праксе, као што се догодило у манастиру Вујан када је ктитор храма Никола Луњевица на црквеном зиду насликао своје прерано преминиле чланове породице, другу жену Милосаву и сина Вујицу (Гаврила) кога мајка држи у руци. Сељаци су мислили да је то представа Богородице, па су целивали фреску. На захтев калуђера и кнеза Милоша Обреновића ова ликовна представа је прекречена. Луњевица је касније манастиру поклонио звоно, као помен на смрт супруге и деце, о чему је сведочио и натпис на приложеном предмету. Ктитори су кроз своју делатност настојали да заслуже спасење душе и задобијање вечног живота кроз непрестано одржање литургијске меморије у храмовима које су даривали („вечно спомињање” у редовним и посебним поменима, „живих за здравље, а мртвих за душу”), што је заправо најбитнији елемент који је подстицао њихову приложничку активност. Постојали су и друштвени циљеви, попут истицања у заједници и меморисања у колективној свести из политичких, идеолошких и многих других разлога. Постоје многи примери таквог деловања, као и забране поступака који су излазили из црквених канона. Тако је кнез Милош Обреновић наредио своме брату Јовану да из олтара цркве у Савинцу ископа тело преминулог сина и сахрани га поред храма, како би се поштовали канонски прописи. Из истих разлога кнез Милош се касније противио и да Никола Луњевица по четврти пут закључи званични црквени брак.
За време време владе кнеза Александра Карађорђевића прекречене су представе јунака из Другог српског устанка насликане на спољној фасади манастира Вујан, тако да данас нема трагова овог живописа. Разлози за овакав поступак свакако су имали политичку подлогу. Истовремено кнез Александар подигао је 1853. године велики конак у манастирској порти, који је по својим димензијама превазилазио слична здања у околини, остављајући тако и свој траг у меморијској структури Вујна. Поред верских, манастир је имао и друштвене функције, јер је све до 1884. године (са повременим прекидима) био и место где се организовала школска настава за основце, који су истовремено били и манастирска послуга. Савременици су запамтили да је Никола Милићевић волео да долази у Вујан уочи сваког свеца, тако да су манастирски ђаци у тим приликама напуштали наставу и ктитору храма спремали врућу пројицу, његово омиљено посно јело.
Брига о манастиру није нестала после смрти ктитора (1842), и углавном се сводила на поправке. Црква је после 1880. године поново обновљена прилозима народа и залагањем Лене (ћерке Николе Луњевице), уз велику подршку жичког епископа Никанора и благослов београдског митрополита Михаила. У манастир Вујан је 1886. године (после прве поправке) званично дошао и владика Никанор, што је била прва посета надлежног епископа овом храму. Међутим, оштећена су била исувише велика, обнова је дуго трајала, тако да је крајем осамдесетих година XIX века држава забранила богослужења и улазак верника у храм. Није познато када је тачно завршена обнова. Манастир су крајем XIX века настањивала свега два, а у појединим година само један калуђер, тако да Вујан није спадао у веће и утицајније монашке средине.
Најзначајнији догађај у овом периоду представљало је преношење костију Николе Луњевице у наос храма 1902. године и подизање монументалног споменика по налогу његове унуке, краљице Драге Обреновић. Нова обнова манастира уследила је у периоду између 1939. и 1943. године, да би следећи обимни радови уследили после 1990. године.
