МАТИЈА ОБРЕНОВИЋ, ЂАК ГЕНЕРАЦИЈЕ ГИМНАЗИЈЕ
БИТНО ЈЕ СЛУШАТИ СВОЈЕ СРЦЕ…
Кроз целу средњу школу био је сигуран да жели да упише Медицински факултет Универзитета у Београду и у томе је, мало је рећи – успео. На пријемном испиту Матија Обреновић, ђак генерације чачанске Гимназије је са 98 поена (од могућих 100) заузео друго место на листи.
-Имао сам олакшавајућу околност да освајањем трећег места на Републичком такмичењу из биологије будем ослобођен полагања пријемног испита из тог предмета. Дакле, за пријемни испит сам на крају спремао само хемију, мада сам и биологију спремао до такмичења, углавном сам, али и уз неизмерну помоћ професорке Неде Југовић, која ми је предавала хемију у школи. Изашао сам и на пријемни испит за Стоматолошки факултет, на ком сам био првопласиран, али не видим себе у том послу једног дана. Желим, пре свега, да будем лекар, да помажем људима, можда чак и да се бавим неким истраживачким радом. У плану ми је да, уколико будем могао, завршим специјализацију за психијатра или хирурга – прича Матија већ сада и о својим новим циљевима и жељама.
Посебно истиче подршку родитеља и годину дана млађег брата Страхиње. За неки дан ће му 19. рођендан, радује се екскурзији коју Град Чачак организује за вуковце, а планира и летовање у септембру, пре селидбе у Београд. Успомене из средње школе још су свеже, а радо се сећа и дана у ОШ „Свети Сава“:
– Срећан сам што ми је учитељица била Душица Дуканац, која је изванредан педагог, а пре свега диван човек. Поменуо бих и свог разредног старешину из основне школе Срђана Глишовића, али и то да је од четворо вуковаца из тадашњег 8/3 одељења нас троје било и међу 24 вуковаца Гимназије. Основна школа ми је остала у лепом сећању по дружењу, а не стварању вршњачког ривалства, као и по одличној припреми за средњу школу, у којој заиста, због појединих наставника, а посебно бих истакао Сању Милић, Марију Стевановић и Душицу Топаловић, нисам имао проблем да се прилагодим. Ту су и почела моја додатна интересовања, посебно за математику. Заволео сам и читање, створио сопствени укус и критички став према одређеној, да не кажем шунд литератури. Наравно, ту је присутна и дан данас љубав према музици – већ четири године сам члан школског хора у Гимназији, а у слободно време и када је кућа празна, свирам клавир. Од вртића сам знао да једног дана желим да упишем Гимназију и то природно-математички смер, где ми је разредни старешина био Драгослав Бајовић, или како га ми зовемо – Бајо.
Од успеха које је постизао у току средње школе издваја друго место на Републичком такмичењу из математике и такође, друго место на Републичком такмичењу Књижевна олимпијада, у чему му је, додаје, огромну помоћ пружила наставница из основне школе Марија Катанић. Треће место освојио је на Републичком такмичењу из биологије. Учешће на бројним такмичењима републичког нивоа донело му је и многа нова, драгоцена познанства. Поред школских активности, последње две године део свог времена проводио је и у активностима при Школи страних језика „Blackbird“, где је након завршене методичке обуке и положених Кембриџових испита, своје знање преносио млађима.
Средњошколски дани су брзо прошли. Било је много лепих тренутака и дана, али и оних болних за читав живот…
– За ове четири године заиста сам имао диван однос са свим професорима, али бих поред разредног, издвојио и професорке Миру Јаневску, Оливеру Јечменицу и Драгану Протић. Трудио сам се да учим из својих бележака, јер сам једино њима веровао. Не знам зашто, али ми је много лакше било да учим поподне и ноћу, можда јер сам тада имао више слободног времена. Највише ми је значила подршка породице, пријатеља, али и професора, чак и у оним тренуцима када сам у себе нисам веровао. Одељење 4/3 функционисало је као заједница, и верујте, није постојао дан када је у нашој учионици владала досада. Заједно смо прославили осамнаесте рођендане, покривали једни друге и помагали када је то било потребно. Ипак, један мрачан период задесио нас је прошле године у јуну, када смо остали без друга Николе Зекавице. Од тог тренутка са нама је била нека празнина – присећа се Матија и најтежег периода у школи, додајућу да вољени људи не умиру док постоје они који их носе у срцима.
Будућим гимназијалцима Матија поручује да не слушају „страшне приче“ везане за ову школу:
– Запамтите, све се може кад се хоће! Битно је само да слушате срце и радите оно што волите. Кључ је управо у томе да све радите само због себе. Не слушајте оне који вас обесхрабрују, јер ми стремимо својим идеалима. Ми смо та звезда у бескрајном плавом кругу и овај свет је наш!
Себе, каже, у будућности не види у Чачку, али уколико град настави да се развија, ипак не искључује ни ту могућност.
-Не видим адекватне услове за рад и напредак у овој средини. Не могу да кажем да ћу засигурно остати у Србији, али за сада немам претерану жељу ни да одем у „бели свет“. Свакако, овај град ће ми остати у лепом сећању и увек ћу се радо вратити кући. Код Чачка ми се нарочито свиђа то што је овде све на дохват руке. Посебно бих истакао Мораву као место где волим да проводим време, тамо је попут града у малом. Ипак, када је реч о ноћном животу, на жалост, нема пуно избора. И на тим журкама су све исти људи, некада ми то прија, али је човеку потребна и промена. Ове године, међутим, град нуди доста културних манифестација, што је за похвалу. Овчар Бања у последње време постаје прави туритички центар, а то место ми је драго и због бабе и деде који тамо живе. Уз мало труда и финансијских средстава волео бих да у будућности цео Чачак заживи и да покаже свету сав свој потенцијал – закључује Матија, а нама се чини да још увек има наде да млади баш овде остваре свој сан.
Гордана Домановић
Фото: Бус плус и приватна архива
