ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ „ЛУЧОНОША КУЛТУРЕ У ИВАЊИЦИ“, АУТОРА СВЕТИСЛАВА Љ. МАРКОВИЋА
У Уметничкој галерији „Надежда Петровић“, недавно је одржана промоција књиге „Лучоноша културе у Ивањици“, аутора Светислава Љ. Марковића. Књига је посвећена Милутину Кривокући – Мићу Ширету, једном од најзначајнијих културних посленика моравичког краја. Објављена је поводом стогодишњице његовог рођења и представља трајно сведочанство о његовом животу, раду и визији. На промоцији су говорили аутор и рецензенти књиге, Марија Радисавчевић, виша кустоскиња Уметничке галерије „Надежда Петровић“ и Даниел Микић, историчар уметности. Публика је имала прилику да се упозна са значајем и улогом коју је Мићо Ширет имао, не само у културном животу Ивањице, него и шире, посебно у контексту „Прве југословенске ликовне колоније младих“, као и чувене „Нушићијаде“.
НЕСВАКИДАШЊЕ ОРГАНИЗАЦИОНЕ СПОСОБНОСТИ
Милутин Кривокућа, познатији као Мићо Ширет, свакако је најзначајнији културни посленик у моравичком крају, у његовој целокупној историји. Рођен је у Ивањици, у трговачкој породици, 6. априла 1925. године. Основну школу завршио је у Ивањици, а Учитељску у Ужицу. Као учитељ радио је само годину и по, у Рашчићима и Глеђици, написао је поред осталог у резимеу књиге „Лучоноша културе у Ивањици“, аутор Светислав Љ. Марковић.
– Био је први учитељ тек отворене школе у Рашчићима. Потом је прешао у новоотворени ивањички Дом ученика у привреди (1949–1961), где је био први управитељ и дугогодишњи васпитач. Још од младих дана био је веома ангажован у културном аматеризму, као глумац и писац сценарија, али и као пропагатор културе и организатор културних дешавања међу домцима и младим суграђанима. Био је голман у Фудбалском клубу „Јавор“, касније председник клуба и дугогодишњи омиљени секретар. По оснивању Културног центра у Ивањици, прелази у ову установу (1961) и бива његов први директор. Ту остаје све до пензије (1982). У Културном центру до пуног изражаја долазе његова љубав за културна дешавања и несвакидашње организационе способности. Био је један од оснивача и покретача неколико културних манифестација којима се Ивањица поноси: „Нушићијаде“ (1968), „Прве југословенске ликовне колоније младих“ (1968),великог сабора „Звуци Голије, Јавора и Мучња“, затим „Школског карневала“. Предводио је и селектирао ивањичку екипу на „Турнирима духовитости“. Зачетник је графичке индустрије у Ивањици (основао је службу из које је настао „Графичар“). Посебно значајно и хумано било је приказивање филмова разних жанрова, које је организовао у сеоским домовима културе. Познат је и као комичар – о његовој улози Рисима Палибрка (за коју је сам писао текстове) на бројним градским забавама и данас се прича међу старијим Ивањичанима – написао је Светислав Љ. Марковић.
Аутор подсећа да је Милутин Кривокућа у Ивањицу довео многе значајне ликовне и друге уметнике, филмске и позоришне ствараоце, универзитетске професоре и својом гостољубивошћу направио од њих доживотне пријатеље варошице на Моравици. Добитник је бројних друштвених и стручних награда и признања, међу којима се посебно истиче Орден заслуга за народ са сребрном звездом (1980).
– Мића Ивањичани памте као врсног кулинара и великог боема. Волео је друштво, а другари су га обожавали. Мићо је био породичан човек, са супругом Лепосавом добио је кћерку Љубицу (1952) и сина Божидара (1954). Преминуо је 26. априла 1994. године у Ивањици, где је и сахрањен на варошком гробљу – написао је Марковић.
ТАЛЕНТОВАНИ ЖИВОТ
Осим аутора, на промоцији су говорили и рецензенти књиге, Марија Радисавчевић, виша кустоскиња Уметничке галерије „Надежда Петровић“ и Даниел Микић, историчар уметности.
Микић је подсетио на време у коме је живео Мићо Ширет и како је успевао да постигне невероватне резултате у околностима у којима се налазио.
– То су невероватне, чудесне шездесете године које су промениле читав изглед света у другој половини 20. века. У тим околностима, у једном малом месту као што је Ивањица, Мићо Ширет је донео све што је ново, почев од „Прве југословенске ликовне колоније младих“, која је била чудесна и за то време потпуно неочекивана, до „Нушићијаде“, која је трајала од 1967. до 1972, а касније настављена. Његов рад са ученицима, са аматерима у Културном центру посебан је допринос. Вероватно није било лако увести људе у тај свет, али Мићо Ширет је успео да све то „провуче“ кроз свој талентовани живот – изјавио је за наш лист Даниел Микић.
МОНОГРАФИЈЕ, ВИШЕ НЕГО ДРАГОЦЕНИ ЧУВАРИ СЕЋАЊА
Овакве монографије су и више него драгоцене за српску културу, јер чувају сећање на истакнуте појединце који нам и данас показују да је некада довољна једна особа да покрене важне и велике пројекте који ће имати позитивне утицаје у развоју неке културе, средине, града, па и много шире, рекла је за „Чачански глас“ Марија Радисавчевић и додала: „Управо такав је био Милутин Кривокућа који је имао визију на који начин би могла и требала култура да допре, односно, образује и формира укус публике у једном тада малом месту, као што је била Ивањица, која није имала више од 5.000 становника“.
Радисавчевић је нагласила да је књига јако важна као прво систематично и хронолошко бележење историјата „Прве југословенске ликовне колоније младих“ коју је Мићо Ширет иницирао и дуго година био заслужан за њено организовање, а која је имала изузетност да је окупљала младе уметнике, студенте завршних година академија из свих југословенских република, или постдипломце.
– Била је замишљена да они бораве известан период у зимским месецима у Ивањици, а да се у пролећном термину, у оквиру прославе Дана младости, поново окупе на заједничкој изложби у овој варошици. Величанственост тог пројекта била је обавеза младих аутора да организатору, Дому културе, оставе неколико радова како би се формирао специфичан збирни фонд, који ће садржати радове младих уметника на почетку њихових професионалних каријера. То је данас драгоценост која се налази у Ивањици. Не смемо заборавити ни његову улогу у организацији „Нушићијаде“ и других манифестација које су културу и забаву „носиле“ у најзабаченија ивањичка села. Порука ове књиге би могла да буде, што сам и навела у рецензији, да многе ствари не почињу од нас. Ми данас неке идеје и пројекте развијамо на темељима наших претходника, који су утирали пут. Најмање што можемо да урадимо да им се одужимо је да их не заборавимо, да приче о њима не остану само у домену породичног сећања која се преносе из генерације у генерацију, него да, управо, буду трајно забележени кроз неку монографију – истакла је Марија Радисавчевић.
Н. Р.
СВЕТИСЛАВ Љ. МАРКОВИЋ, ДОКТОР ТЕХНИЧКИХ НАУКА, ПРОФЕСОР И ИСТРАЖИВАЧ
Аутор књиге „Лучоноша културе у Ивањици“ Светислав Љ. Марковић је доктор техничких наука, професор и истраживач. Као конструктор и пројектант радио је у Заводима „Црвена застава“ ФНП у Крагујевцу и Техничком ремонтном заводу у Чачку, а као професор у Високој техничкој школи и на Факултету техничких наука у Чачку.
– Објавио је више од 260 научних и стручних радова из области машинства и око 80 из других области, као и 150 публицистичких радова. Као аутор и коаутор потписује 70 књига, а написао је и 29 монографија. Марковић је директор Регионалног центра за таленте у Чачку. Дугогодишњи је кошаркашки судија и спортски радник. Заступљен је у неколико биографских лексикона. Добитник је многих награда, међу којима су и највећа признања Општине Ивањица – Јунска повеља, Града Чачка – Децембарска награда и Светосавска награда Министарства просвете Србије – навео је директор Уметничке галерије „Надежда Петровић“ Бранко Ћаловић део успешне каријере Светислава Љ. Марковића.
