Нису планирали да буду хранитељи. Живот им је, међутим, поред њихово троје деце, пружио прилику да брину о Илинки, која је код њих одрасла, а потом и о једној беби, дечаку од свега 16 дана.
Хранитељска прича Јелене (41) и Бранимира (45) Костића почела је пре више од десет година. Као млади брачни пар са троје деце нису о томе ни размишљали. Али, девојчица Илинка је у њиховом животу била присутна док су се њих двоје још забављали.
Са само годину дана, Илинка је остала без мајке. Иако нису били најближи рођаци, преузела ју је Јеленина породица. Одрастала је уз њу и њену сестру, које су се потом удале. Када је напунила тринаест, умро јој је отац. А онда су у року од свега годину и по дана преминули и Јеленини родитељи. Када су се околности промениле, Костићи су само наставили оно што су већ радили – бринули о детету које им је било блиско и које су волели.
„Ми смо се забављали пет година и Бранимир је упознао све моје па и Илинку. Свуда смо је водили са собом, па и на море“, прича Јелена.
Костићи су у почетку желели да буду њени старатељи. О хранитељству нису ни размишљали. Јер, њихова деца су била мала. Али су им у Центру за социјални рад предложили да се укључе у хранитељство. У то време у Ивањици је само једна породица била хранитељска. Прихватили су.
„Није било лако. Ми запослени, мала деца, а треба да идемо на обуке“, присећа се Јелена.
Бранимир је тада радио на терену у Црној Гори и због обука долазио кући.
„Били смо најмлађи пар међу хранитељима из овог дела Србије. Јелена 30 а ја 34 године. На завршном испиту су нам честитали.“
А онда је 2018. године Илинка и званично дошла у њихов дом.
„Моји родитељи нису били свесни у шта ми улазимо али су онда све нормално прихватили. Обезбедили смо захтеване услове у кући за њу и бринули као о свом детету“, присећа се Бранимир. А Јелена додаје да то није било тешко јер је Илинка одувек била зрела за своје године. Њихова деца су је прихватила без великих објашњења. Расли су уз њу а она их је чувала.
У школи су је, кажу, сви волели. Сналажљива је, одговорна и уме са децом. Увек су јој пружали подршку и разумевање током школовања и избора свог пута. Док се Бранимир шали да је са њим имала посебно близак однос, Јелена додаје да „женском детету увек фали мушка фигура, па је и природно.“
Данас 24-годишња Ика, како је зову, има завршен факултет за порез и царине и наставља школовање на мастер студијама. Сама је купила ауто и на њу, кажу Костићи, могу да се ослоне сто посто.
„Нека наша деца буду упола као она, ми задовољни“, наглашава Бранимир.
Истичу и да, без обзира што најближи сродници нису преузели бригу о Илинки, саветују је да она треба да одржава контакт са ујацима, теткама, браћом, да их посећује било да живе овде или у иностранству.
Иако кажу да је сродничко хранитељство лакше и да не знају да ли би умели с другом децом, ипак су прихватили још једно дете.
НИ ЊЕГА НИСМО ПЛАНИРАЛИ
Када су их из Центра за социјални рад питали да привремено прихвате једног дечака, нису много размишљали. Беба је имала само 16 дана.
Јелена је у септембру прихватила дете, а већ у октобру почела да ради. Било је потребно организовати читаву породицу. Бранимир и Илинка су чували бебу, а помагала су и деца, баба и деда.
Поново су пролазили кроз непроспаване ноћи, храњења, пресвлачења и све оно што живот са тако малом бебом носи.
„Више је устајао него за своју децу“, каже Јелена.
Колико је био заокупљен бригом о беби говоре његове речи да је само гледао да заврши свој молерски посао и одмах трчао кући.
Прву зиму и Нову годину дечак је дочекао са њима.
И ту се догодило оно на шта су Костићи, иако су знали да је дете код њих привремено, били најмање спремни – везали су се.
„Страшно смо се сви везали за њега. Седам месеци устајеш, храниш га, бринеш о њему, а он тако наравно и добро дете…“, каже Јелена.
Када су дошли људи који су требали да га усвоје, у кући Костића није било лако. Сви су плакали.
„Кад је отишао, то је био најцрњи дан у мом животу. Седам дана нисам могао да дођем себи“, прича Бранимир.
Имао је чак и наду да ће моћи да га усвоје.
„Надао сам се томе, али нисмо могли. Ми имамо Ику и троје деце, а ти људи нису имали децу.“
Дечак је отишао у другу породицу. Јелена каже да ни после годину и по дана нису сасвим преболели раздвајање.
„Кажу треба имати границу у везивању, да је то само привремено, али како кад ти пола срца оде. И дан данас чувам његову слику на дисплеју телефона“.
Дечак данас има две године. Костићи су остали у контакту са породицом која га је усвојила. Признају да им је први пут кад су отишли да га виде, исто било као кад су се раздвојили. Али, знају да су свесрдно помогли детету и да ће и даље на неки начин бити део његовог живота.
„НИКАД НИСМО РАЗМИШЉАЛИ О ПАРАМА“
У кући Костића живи велика породица. Уз Бранимира, Јелену и Илинку, ту су њихово троје деце – шеснаестогодишња Лана, четрнаестогодишњи Страхиња и дванаестогодишњи Андрија, Бранимирови родитељи Снежана и Зоран и други син Никола. За њих хранитељство никада није било питање зараде, већ пре свега одговорност и љубав. И управо зато им је, кажу, било важно да се од почетка разуме шта значи када у кућу дође дете коме је потребна породица.
Јелена је раније чувала дете са аутизмом, а у комшилуку су имали усвојеног дечака, па су њена деца била навикнута на различитости и на то да породице не изгледају увек исто.
Ипак, са бебом је било другачије.
„Није било лако“, каже Јелена.
Бранимир кроз смех додаје да је његова жеља да Јелена роди још једно дете, на овај начин, макар привремено била испуњена.
А у кући се и данас зна ко је главни.
„Јецка нам је шеф, она распоређује задатке“, каже Бранимир.
Иза те шале, међутим, стоји једна озбиљна породична прича.
О хранитељству не воле да говоре. Не зато што немају шта да кажу, већ зато што свој допринос не доживљавају као нешто чиме треба да се хвале. Добро знају да је таквих породица данас потребно све више. У времену када је родитељство на великом испиту, има деце којој је, пре свега, потребан сигуран дом, човек који ће их прихватити и породица која ће им показати да нису сами.
Костићи нису тражили улогу хранитеља. Живот им ју је доделио. Оба пута су урадили исто – широм су отворили врата и своје срце.
„Нема шансе да бисмо то више могли“, каже Бранимир о новом прихватању бебе.
Не зато што се кају, већ зато што сада знају колико боли када дете које сте заволели мора да оде.
Али када би поново требало да донесу исту одлуку, вероватно би најбоље објашњење било оно што се из њихове приче осећа од почетка – када прихвате дете, не чине то напола. Улазе пуним срцем.
И можда је управо зато хранитељство за њих истовремено било и најтежи и најлепши посао који нису планирали.
Ј.С.
