Kultura Kultura

“НАНАПИСАНА ПИСМА” НАДЕЖДЕ ПЕТРОВИЋ

ЧАЧАК, АТРИБУТИ КУЛТУРНЕ ПРЕСТОНИЦЕ – САВРЕМЕНА ВИЗУЕЛНА ЕПОХА, УМРЕЖАВАЊЕ

МОНОДРАМА ПО ТЕКСТУ МИЛКИЦЕ МИЛЕТИЋ У ИЗВОЂЕЊУ ВАЊЕ МИЛАЧИЋ НА ВЕЛИКОЈ СЦЕНИ ДОМА КУЛТУРЕ

“НАНАПИСАНА ПИСМА” НАДЕЖДЕ ПЕТРОВИЋ

  • О мојој удаји нема говора више, ја хоћу да сам сликар, а не жена. Жена има доста, а ти си их доста спремила за тај позив, но још немаш сликара. Знај да ми је највиши идеал сликарство. Ако ми заиста желиш срећу онда ћеш од мене очекивати да будем сликар, а не удавача! – пише Надежда Петровић својој мајци и то је лајт мотив ове монодраме.

Премијери монодраме о животу Надежде Петровић под називом ,,Ненаписана писма” у понедељак, 11. октобра, претходила је конференција за медије у Уметничкој галерији ,,Надежда Петровић” на којој су у име Града Чачка говорили помоћник градоначелника за друштвене делатности Мирослав Петковић, ауторка текста Милкица Милетић, глумица Народног позоришта из Београда Вања Милачић која игра Надежду Петровић и редитељка Наташа Радуловић. Монодрама је уприличена поводом обележавања 148 година од рођења наше велике сликарке и један је од пратећих програма изложбе ,,Златном руком и сребрним српом” – Етнографски предмети Париског атељеа Надежде Петровић.

Велико задовољство у име Града изразио је Петковић зато што ће представа бити реализована у продукцији Градског позоришта Чачак и у сарадњи са београдском кућом “ФАМЕ Солутионс”. У том смислу велика захвалност упућена је и Марку Чкоњевићу који је подржао стварање ове представе. Сценографију је урадила Марија Лукић ,,Схаббy Цхиц Десигн „, костим Марта Чкоњевић, студенткиња дизајна и обликовања текстила на Универзитету у Љубљани, обе су Чачанке, а оригиналну музику написала је Ана Крстајић, креативни амбасадор националне платформе “Србија Ствара”, док графички дизајн читавог пројекта потписује Ана Крбањевић, дизајнерка из Београда. Инспицијент представе је Сања Мимица.

Представа је реализована уз помоћ Града Чачка, Туристичке организације Чачак, Уметничке Галерије „Надежда Петровић“, Националне платформе Србија Ствара и Дома Културе Чачак. Захваљујући тој доброј сарадњи установа културе у граду, Чачак је и проглашен престоницом културе у 2023. години, констатовано је на конференцији за новинаре.
Представа је реализована у складу са епидемиолошким мерама, подељено је око 350 карата, а због огромног интересовања публике из читавог региона и Београда, биће репризирана 29. октобра.

О томе како је настао текст монодраме, иначе, први драмски текст који је написала, ауторка Милкица Милетић је рекла да је иницијална идеја потекла од Марка Чкоњевића који је приметио да не постоји позоришни текст везан за нашу велику сликарку. Милетић је упутила захвалност кустосу Уметничке галерије Драгани Божовић, историчару Народног музеја Радивоју Бојовићу на књигама и грађи о Надежди Петровић, као и великој монографији Катарине Амброзић, чијим проучавањем је настала ова комплексна прича, јер је, по њеним речима, Надеждин живот био толико свестран да је пред њом била дилема из ког аспекта да постави целу причу.
-Покушали смо овог пута да осветлимо нешто чиме се до сада нико није бавио, а то су њена лична превирања, њене недоумице и као уметника и као жене. Јако ми је интересантан био однос према уметнику, однос према женама, оно што је Надежда као жена изборила за све нас у тренутку кад је Србија била мала неписмена државица са 70 одсто неписмених и 96 одсто неписмених међу женама – рекла је Милкица Милетић стављајући у причу историјски контекст и прилике у којима је Надежда живела, и захвалила женској екипи окупљеној око ове представе на дивној сарадњи и Граду на подршци овом пројекту.


На питање коме су “Ненаписана писма” упућена сазнајемо да се Надежда обраћа мајци, али и драгом пријатељу “М”, који у фикцији ауторке оживљава њено велико пријатељство са Иваном Мештровићем, аутором једине Надеждине бисте у Чачку, настале и послате из Њујорка. Изглед те бисте је симболично и завршна сцена ове монодраме којом је овековечено ово уметничко поштовање и пријатељство.

Вања Милачић, глумица београдског Народног позоришта о свом глумачком задатку и утисцима, не кријући узбуђење, па чак ни трему, том приликом је направила духовиту дигресију о томе како је добила ову улогу речима да “Марко Чкоњевић боље од ње зна шта је за њу добро, тако да је није питао хоће ли да игра Надежду Петровић, већ јој одредио да – игра”.


-А пошто ја њему верујем, мислим да ће ова представа тек да се развија и тек да расте, јер је то један непресушан и инспиративан садржај. Ова жена је чаролија са које год стране да јој приђете, гледано и историјски, и женски, и политички, и људски, и херојски и како год, то је једна богиња ових поднебља и такве жене ја тако доживљавам. Схватила сам и да је јако важно ко игра одређену историјску личност и да та особа мора да буде квалитетна и достојна да игра једну такву особу. Мени је то искуство потврдило и мислим да вас нећу разочарати као публику и да ћу оправдати поверено и све што ми се дешава. Сва моја узбуђеност и то што не спавам ноћима јесте једна елементарна, људска одговорност, не само према овом послу, јер ја ово не доживљавам као посао, ово је за мене путовање и избор на ком сам бескрајно захвална као глумица што ми се у животу догодио. Свесна сам значаја једног уметничког чина у коме учествујем са целом овом екипом, и оно што је јако важно, о чему сам с Наташом причала, овај град је пун ње, овде се просто осећа присуство Надежде Петровић, поготово у овој Галерији коју доживљавам као њен храм и та Спомен-соба из које нисам умела да изађем…Ово је једна деликатна прича, јер ми немамо право да задиремо у интиму људи који нису присутни у овој реалности и немамо право да мењамо њихову заоставштину, и да их тумачимо на начин на који ми то хоћемо, него на начин на који смо обавезни да то урадимо – рекла је глумица Милачић, наводећи да је ово њен први дужи боравак у Чачку који ју је освестио у чињеници колико је ово историјски и културно значајан град, у коме је имала срећу да буде окружена неким “феноменалним Чачанима”.

Редитељка монодраме Наташа Радуловић је, такође, осетила велику одговорност према повереном послу, с обзиром на то да је реч о једној од наших најзначајнијих историјских личности, не само у уметничком свету, већ и на људском нивоу.
-Говоримо о жени која је веома много заслужна за женска права, за оно где се ми у овом тренутку налазимо. Као неко ко је рођен крајем 20. века не могу ни да замислим шта је то било пре стотинак година када је Надежда морала свим силама да се бори чак и у иностранству које је било корак испред нас, није могла да студира на државној академији, већ у приватном студију. Мени је било важно да се дотакнем те људске стране ове велике уметнице, да не говоримо само о њеној уметничкој заоставштини која је присутна и за њу смо сви знали, али некако су скрајнуте те њене личне заслуге, чије плодове ми сада убиремо свакодневно. Ето, та сама могућност да овде седи осам жена које су биле ауторке ове сјајне приче, захваљујући Чкоњевићу који је препознао женску снагу ове приче и који је имао истанчан слух за оно што је заправо највећа Надеждина заоставштина, а то је женско питање, питање озбиљне револуције у тренутку у ком је рођена. Она није била испред свог врема само у уметности, већ и по ставовима, по храбрости да се избори и за себе и за своју земљу и то је мени било изузетно важно. Велика је била одговорност и осећам велику привилегију и захвалност што сам имала прилику да се бавим детаљније овако важном судбином и свакодневно се трудим да допринесем борби, не само за женска већ и за људска права која и даље траје, не само овде, него и у свету и то је нешто што се континуирано наставља. А веома, веома је важно то да је Надежда искорачила, упркос последицама које су могле да се догоде. Представа је специфична и по томе што је прилично интимна – истакла је редитељка Наташа Радуловић.

Након премијерног извођења монодраме „Ненаписана писма“ остао је први утисак… Тај мушки принцип и енергија коју је Надежда препознала у себи чврстом одлуком и животним избором да не буде удавача већ сликар, глумица Вања Милачић је дочарала наглашеном дикцијом, снажним карактером и изричитошћу којом потенцира став жене која пре више од једног века жели и бори се да буде једнака у свим људским правима са мушким делом света… Препознајемо у Надеждином авангардизму све аргументе борбе за еманципацију, право на образовање, једнаку плату, друштвену позицију и признања, право на успех и неуспех, право на сопствене изборе у животу, без малограђанске и дискриминаторске осуде, без омаловажавања и вређања… Дакле, ту Надежду, шака страствено испуњених бојама којима даје обрисе и трагове своје уметничке душе великом платну, утисак је, недовољно великом да би урадила све што жели, Вања мизансценом приближава публици као блиско биће које се на неки начин исповеда. Минималистичком сценографијом постигло се да доминантно место на сцени имају сама глумица и њена реч. Економичним костимима у којима су кроз тек неколико комада са два лица еманиране све Надеждине уметничке, друштвене и патриотске дужности које је себи задала, захваљујући којима је пред нама сликарка са штафелајем, дама у неформалном дијалогу са собом у свом Париском салону, као и војник у шињелу на фронту, здравствени радник у болници, окружен крвљу, крицима и јауцима… У тој ситуацији, уводећи у монолог и нежни букет цвећа у сву ту Голготу, којом је на крају живота Надежда била окружена, и којим се бори против свих ратних рана тражећи ипак лепоту, ауторка текста монодраме Милкица Милетић, вешто нас враћа на истину да је пред нама једна храбра, пожртвована, енергична, али суптилна и осетљива женска уметничка душа…
Зорица Лешовић Станојевић
Фотографије: З.Л.С. и БусПлус

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.