Društvo Grad Kultura

НАРАНЏАСТА КУТИЈА ПУНА УСПОМЕНА

„Отвори се мала кутијо

Љубимо ти дно и поклопац

И кључаоницу и кључ.ˮ (Васко Попа)

Многе приче почињу доласком из мањег места у већи град и свака од њих је помало сетна јер, да би негде отишао, мораш нешто оставити за собом, нешто драго и лично, а можда и самог себе. Одлазили смо, ипак, млади, обукли нове капуте и дуго махали као лептир кад маше крилима над водом или над свећом. Слетали смо у град који ће постати наш и чији ћемо ми постати, неки за цео живот. Чачак, у почетку тако стран, хладна вода у коју се улази дрхтећи док се тело не привикне. А где огрејати промрзле руке, одморити душу, где потражити реч за прећутана питања? У нашој наранџастој кутији – Дому ученика.

Учитељски дом постоји од давне 1931. године, када су се у њега уселили први домци, а данас је то Дом ученика средњих школа, отворених врата за све који долазе да се школују, а заправо дођу да одрастају и уче о животу. Дом није само кров над главом, то ће потврдити свако ко је макар и годину дана боравио у њему. Наш Дом има душу. Васпитачи су ту да усмеравају, саветују, да помогну и развијају таленте и вештине. Бивши домац никада неће проћи поред некадашњег васпитача као поред странца, већ ће му снажно стегнути руку и поносно говорити о својим успесима и постигнућима, док ће васпитач увек бити попут родитеља који се радује нашим малим-великим животним победама.

Фото: Марија Миљуш (фотографија из часописа „Домац“)

Домци такође остају повезани невидљивим нитима и много година након заједничког живота у Дому. Упознавали смо живот, помагали једни другима у учењу, радовали се одласку кући петком, суморно се осмехивали недељом, ишли на домска такмичења, поверавали се једни другима, заљубљивали се, плакали на рамену, смејали се до суза. Данашњи полицајац, професор, спортиста, економиста, директор, технолог, козметичар, свештеник, лекар, родитељ – сусрешће се на улицама Чачка и радосно се присећати домског живота.

Фото: Марија Миљуш

Сећамо се тихог звецкања кључева што нас штите од опасности које вребају напољу и памтимо нашу малу наранџасту кутију пуну успомена која нас је сачувала, повезала, учинила да пригрлимо Чачак и да увек имамо где да се вратимо и будемо међу својима.

Марија Миљуш

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.