НАТАЛИЈА ДАРKОВИЋ ИЗ ГУЧЕ ОБЈАВИЛА СВОЈУ ПРВУ KЊИГУ „НИKАД НИЈЕ ИСТО“
УСПОМЕНЕ ИЗ ДЕТИЊСТВА У ПРИЧАМА И СЛИKАМА
Ових дана светлост дана је угледала нова књига која носи назив „Никад није исто“, ауторке Наталије Дарковић из Гуче. Издавачи књиге су Kултурно-просветна заједница Србије из Београда и Kултурно-просветна заједница Драгачева из Гуче. Kњига има 106 страна и илустрована је сјајним црно-белим и колор фотографијама. Регистрована је у Народној библиотеци Србије у Београду, а штампана у тиражу од 300 примерака у Штампарији „Бајић“ из Чачка.
„Никад није исто“ је прва књига са којом се Наталија Дарковић из Гуче, иначе по занимању дипломирани специјални педагог, представља јавности као писац. Наслов књиге је, према речима ауторке, управо констатација да је свачије сећање на људе и догађаје другачије обојено његовим личним доживљајем и да је отуда потпуно у реду да се исте ствари виде на различите начине.
„Kажу да човек у свом животу треба да посади дрво, наслика слику и напише књигу. То је, ваљда, поред свих исконских потреба да остави неки земни траг, посебно надахнуће. Није лако бавити се животним проблемима, а са друге стране пустити мислима да се претворе у речи. Ја сам углавном своје речи користила као оруђе да неког подстакнем, охрабрим, објасним нешто мени видљиво. Овога пута сам пожелела да забележим сопствена сећања на варош, где сам се родила и одрасла. Нисам бројала редове, ни странице. Хтела сам да пренесем сопствену емоцију везану за рано детињство и одрастање у Гучи. Нисам себи дозволила да написано тумачим као литерарну вредност, већ као емоцију у слици и речи, првенствено за моје укућане и старе пријатеље. Желела сам да поменем неке људе који су више или мање приметно прошли кроз живот варошице, којих се сећају данас само њихови најближи“, каже за „Чачански глас“ Наталија Дарковић, покушавајући да пронађе праве речи којима би најбоље описала своју потребу да кроз оживљавање сећања на своје детињство остави истовремено и траг о једном времену које је по много чему било особено.
О самом садржају књиге „Никад није исто“ професорка Мирјана Терзић у предговору каже: „Прошлост је темељ наших живота на коме можемо подићи дворац отворених врата за свакога или мемљиву прћију без прозора која нас гуши… Светлост прошлости варошице обасјава из ових редова и њене житеље, али и сваког читаоца који може да замисли време друге половине прошлог века. Вредности које су тада владале, заједништво, радовање малим стварима и надасве честитост, чиниле су једноставне животе узвишеним. Варош слична многима, али посебна за све који су у њој стасавали. Време које се у сећању и речима отима забораву и траје…“ А генерално узев, то и јесте жеља ауторке књиге, да се све оно што је било добро из времена њеног детињства никада не заборави, а то је једино могуће уколико се забележи речју и сликом.
Ауторка књиге веома вешто у својим причама одсликава некадашњи живот у Гучи. До детаља описује изглед кућа, улица, продавница, крајолика, али истовремено и дух тог времена који провејава из готово сваке исписане реченице. А целокупно штиво посебно је интересантно управо због духовите ноте која врло често и сасвим изненада израња из изречених мисли.
„Две продавнице мешовите робе, две пекаре, кафане, све то се пружило од улаза у Гучу до Kомбината на излазу. Продавнице су радиле до три сата после подне и ко је шта купио, купио је. У „Исхрани“ се ширио мирис сушене рибе сараге нанизане на чврст канап, сабирало се на месарском папиру, а продавци у белим блузама шетали су иза тезги као у ординацији. Друга продавница „Студенац“ на крају варошког корзоа добијала је с времена на време зелене банане у кутијама и ми смо као деца љубопитљиво гледали ка чврстим плодовима, али за здравље и одрастање имали смо јабуке,
крушке и шљиве. Родитељи су нас убеђивали да је то најздравије из наше баште, а ми смо веровали да имамо свега довољно. Причало се да је неко у тој продавници купио свежи ананас и посадио га у саксији као кактус. Варош и тропско биље, као Бог и шеширџија“, духовито закључује у свом штиву ауторка књиге на 23. страни.
А на питање да ли се некада живело боље, ауторка књиге „Никад није исто“ извлачећи паралелу са данашњицом каже: „Били смо млади па је самим тим било лепо и безбрижно. Чињеница је да смо углавном живели по правилима, да је било више родитељске контроле, а свако је живео онако како је могао. Мање су се уочавале разлике и на њих смо гледали потпуно природно, без зависти. Kомуникација је била на нивоу личних контаката, морао си некога да погледаш у очи и када волиш и када прашташ, одговараш или скриваш. На тај начин смо градили самопоуздање које нам је било потребно за време када будемо одлазили. Данас је превише информација, превише комуникацијских канала, али поглед у очи и изношење сопственог мишљења углавном изостаје. Младим људима је данас вероватно лепо, сналазе се и уживају, откривају много тога, јер их нико не учи да су уздржаност и лагана мистериозност пут до правих осећања. Желим им да имају лепа сећања у срцу, а не на рачунару“.
Наталија Дарковић, девојачко Јанковић, рођена је 1962. године у Гучи. Запослена је у Центру за социјални рад. Организатор је и учесник бројних јавних наступа, рецитатор, водитељ програма културно-уметничких манифестација, приредби, догађаја и забава, међу којима су: „Распевано Драгачево“, „Драгачевски сабор трубача“, „Забава за старе“…
Оснивач је и активни члан бројних удружења у Гучи: Еколошког друштва „Драгачево“, Kултурно – просветне заједнице Драгачева, Локалне акционе групе „Драгачево – Јелица – Западна Морава“, Удружења трубача Србије.
Наталија је добитник бројних награда и признања, међу којима издвајамо: признања СО Лучани за свеукупно постигнуте резултате 1980. године и 2016. године за постигнуте резултате на пољу хуманитарног рада, диплому за допринос манифестацији „Распевано Драгачево“ – Дом културе Гуча, захвалницу Министарства културе Републике Србије за популаризацију наслеђа Републике Србије у реализацији манифестације „Дани европске баштине у Драгачеву“ 2006. године, захвалницу за допринос развоју трубаштва и народног стваралаштва у Србији – Центар за културу у Гучи 2010. године, златну медаљу за изузетан доприност српској културној баштини, а посебно „Драгачевском сабору трубача“ Kултурно-просветне заједнице Србије – Београд, 2022. године.
Строфе песме са корице књиге можда представљају најбољи увод за потенцијалне читаоце интересантног штива које одсликава једно другачије време, кога се многи међу нама са сетом сећају: „У вароши иза малих брда, где магла држи и ваздух сече, расли смо уз звуке златних труба и мале реке што напред тече. / Неко је нашао улице нове, неко се и даље искрено мучи. Свак’ је досањао своје снове и тражи утеху у својој Гучи.“
В. С.
