– Извините, шта сте Ви мени предавали? Чини ми се латински – сваки пут се нашали Радован М. Маринковић, када се састане са својим школским другарицама. Сви се од срца насмеју и тихим гласом понове: ”Клара!” Сете се своје професорке латинског језика. И не само ње…
– Били су достојанствени, строги и праведни! Без протекције и много мудрости. Знаш, или не знаш! Били смо и ми добри и они према нама. Када смо се касније сретали, разговарали смо као прави пријатељи… – сећа се Тихомир Поповић.
Његова генерација матурирала је школске 1956/57. Нису сви били исто годиште. Због рата, појединци су касније полазили у школу. Али, међу њима није превелика разлика, година, две. Окупили су се поново и пре неколико дана испред Гимназије. Њихове Гимназије, њих тридесетак.
– Не можемо да не приметимо да нас је све мање. Када смо се састали пре пет година било нас је 56. Знам, јер сам тада написао збирку песама о Чачку и Чачанима и свима поклонио по један примерак – каже Радован М. Маринковић.
Нема више ни њихових професора. Али, ту животну неминовност, увек надјачају оптимизам и успомене. Прегршт их је и врло су живе, као да ниједан дан није прошао од њиховог матурског испита.
– Привилегија је да смо доживели ове године. Увек се сетимо мудре изреке да човек стари, када престане да се одушевљава. Пре него што сам пошао, супруга ми је рекла да свима пренесем њену жељу: ”Да Бог да заједно славили 70 година матуре!” – исто је пожелео и Тихомир.
Навирало је још лепих сећања. Радован, касније новинар ”Чачанског гласа”, писао је најбоље саставе из српског језика, тада српскохрватског. Добио је и другу награду у Југославији за матурски рад на тему ”Најлепши пјев наше крви јекнуо је из мноштва без имена”. Истицао се по томе, али не и свим петицама. Није ни већина његових школских другова.
– Једном сам питао разредног старешину Јежа Пантелића како је могуће да је код нас од 32 ученика, свега двоје било одлично. А сада, скоро сви одлични у одељењу! Да ли су нове генерације боље? Одговорио ми је: ”Нису они бољи, него смо се ми поправили!” Они се поправили, професори?!!! Преживео сам више држава, од Краљевине Југославије, али чини ми се да је сада најгоре! Четвртаци у основној иду на приватне часове, ова ђавоља онлајн настава, нема од тог посла ништа! Шта су научили, гледају само како ће да играју игрице! Ако је сада могуће купити диплому, зашто уопште иду у школу? – није могао да не примети Миросалв Митровић Зрка. Остао му је тај надимак из гимназијских дана.
– Био је поштен, препоштен, добар ђак! – похвалила је Зрку, свог школског друга, Миломирка Јовановић, некада Кнежевић. Није ни она могла да не искаже забринутост за садашње генерације и упореди некадашње и садашње време.
– Били смо прави пријатељи, искрено волели једни друге. За нас није било ”нећу” и ”не могу!” Таман посла да мислимо само на себе, цинкаримо једни друге… Поштовали смо и професоре. Сада се све изменило, ништа ми се не допада! Не смеју да дају ученику слабу оцену! Незамисливо је било и да удариш или, не дај Боже, убијеш онога ко те учи, а шта се све данас дешава – сагласна је и Миломирка.
Знали су и они да побегну са часа, ако не науче, да се послуже разним ђачким смицалицама. Можда за савременике наивним. Сећају се професорке биологије Злате, која је један час предавала, други питала. Знали су тадашњи гимназијалци да ће одговарати и досетили се да заврну сијалицу у учионици. Чекали су је у мраку. Зима, пети час. Када је ушла, питала их је: ”Шта је децо, овде нема струје?” Таман, када су се понадали да ће их пустити кући, пронашла је неку сијалицу и преместила их у другу учионицу!
Можда безазлена прича, али потврда да ученици, колико год покушавали, тешко могу да доскоче професорима. Ипак, увек је било важно покушати…
Одвео нас је леп повод и на другу страну. Забринути су матуранти – ветерани за нове генерације. Њихове најмилије, од којих почињу све животне радости и одушевљења и изнова им обнављају младост. Потврдиле су и њима деценије и деценије да на крају само праве вредности испливају. И лепа сећања.
– Истина је, најлепши су дани у школи и права другарства – потврђује и Нада Недовић, рођена Плазинић.
Остало је још неиспричаних ђачких смицалица, зашто су ”нећу” и ”не могу” били незамисливи, како се нису склањали од кише, јер стока није смела да трпи гладна. Било је ту и ратних искустава, која су их навела да прерано одрасту. Све што их је јачало остало је и за нови сусрет. За 70. годишњицу матуре у јуну 2027.
