Ovogodišnji Festival ambijentalne i etno muzike “Karusel” započeo je prošle subote predfestivalskim programom u kafeu “Montana”, gde je predstavljena knjiga “Indeksi – U inat godinama”, Josipa Dujmovića, jednog od najcenjenijih bosansko-hercegovačkih novinara, odličnog poznavaoca muzičke scene, koji je bio i lični prijatelj sa članovima grupe “Indeksi”. Publika je imala priliku da vidi dokumentarni video materijal o legendarnoj sarajevskoj grupi, ali i da čuje najpopularnije pesme “Indeksa” u izvođenju Harisa Abdagića, lidera sastava “Balkaneros”, koji je prošle godine gostovao na Festivalu. Kantautor je impresivno uz akustičnu gitaru otpevao klasike “Sanjam”, “Bacila je sve niz rijeku”, “Sve ove godine”, “310 poljubaca”…
Prvo izdanje knjige o „Indeksima“ Josip Dujmović je objavio 2006, a proteklih deset godina je sakupljao nove detalje iz života najpoznatijeg i najznačajnijeg bosansko-hercegovačkog pop-rok sastava. Uz pomoć „Indeksovaca“ i njihovih saradnika, Dujmićevo drugo izdanje knjige sadrži više fotografija, priča, ali i anegdota sa putovanja, nastupa i života članova ove grupe. Reč je o proširenom i dopunjenom izdanju, koje je priređeno s vrlo zanimljivim povodom – 50 godina nastanka pesme “Indeksa” – “Pružam ruke”. Autor knjige prati ovu legendarnu grupu od njihovog osnivanja, u leto 1962. godine, do poslednjeg koncerta, 2001. u Banja Luci. Josip Dujmović, osim o knjizi, u intervjuu za “Čačanski glas” govori i o fenomenu tadašnjeg Sarajeva, novinarstvu, festivalima…
Nastanak knjige “Indeksi – U inat godinama” možda se može povezati i sa muzičkom nagradom “Davorin”, koju ste Vi utemeljili 2002. godine, a koja je 2006. postala i regionalno priznanje za najbolja muzička ostvarenja u BiH, Hrvatskoj i Srbiji?
– To su bile nagrade poput MTV-a, klasična dodela u kategorijama, sa promoterima. Kasnije smo proširili i na region, pa smo čak jedne godine dodelu nagrade za muzička ostvarenja u Srbiji organizovali u Novom Sadu. Novac je razlog zašto je ova nagrada ugašena 2008. godine. Nažalost, u našim zemljama nema puno sluha za te stvari. U sklopu nagrade “Davorin” dodeljivana su i priznanja za životno delo koje su dobili i “Bjelo Dugme”, Arsen Dedić, Jopsipa Lisac, kao i mnogi velikani. Naravno, dobili su je i “Indeksi”. Nekako se to zakotrljalo i pomislio sam da je sasvim u redu da se u tom paketu pojavi i priča o “Indeksima”, jer o njima nije bilo nijedne. To ću vam ja najbolje potvrditi, jer sam obilazio novinske arhive, prelistavao novine, ali o “Indeksima” se malo pisalo i, nažalost, površno. I danas nema puno muzičkih emisija na državnim televizijama, nema ni muzičkih časopisa, a muzički portali su retki. Kada bismo sada ugasili svu muziku na svetu, ljudi bi za mesec dana poludeli. Muzika je svima prevažna u životu, ali ako pogledate koliko joj je posvećena pažnja, kao da nije ni bitna, kao da se o muzici ne mora ni pisati. Čudna situacija. Ne čudi da 60-ih i početkom 70-ih godina, neke naše redakcije, pogotovo pisane, nisu imale novinara samo za muziku. Uglavnom je bilo puno površnog. Morao sam istraživati ispočetka i otkrio sam napokon kompletnu istinu o “Indeksima”.
Ali, priču ste “spakovali” na zanimljiv način, to nije samo taksativno nabrajanje važnih događaja. Knjiga je jedna suptilna, emotivna i tečna pripovedačka proza, u kojoj će se, kako je naglasio recenzent, profesor Nexad Fejzić, “lako pronaći neke ranije generacije, a ove mlađe bolje osetiti to vreme i njegove romantične trenutke”.
– U njihovoj karijeri je opus od 120 – 130 pesama. Ali, po svim indicijama oni su uradili 300 pesama, a puno njih nikada nisu snimili. Neki snimci su čak i pogubljeni. Trebalo je to sve pokupiti, složiti, to je bio onaj rudarski deo posla. Kada sam završio, pomislio sam da to neće niko čitati. Ja prvi ne bih pročitao knjigu od 300 stranica u kojoj neko samo taksativno nabraja događaje. Koga to zanima? Ali, ljude može zanimati pričica u kojoj su “Indeksi” na probi. Malo sam romansirao, dozvolio da malo izranja ono umetničko… “Indeksi” su na probi, vežbaju pesmu, samo melodiju sviraju, sviraju… Svrati Kemal Monteno i pita: “Šta je momci, gde vam je tekst”? A oni odgovaraju: “Nemamo. Imamo dobru pesmu, Enco Lesić je napravio kompoziciju, super je, ali još nemamo tekst”. Kemal sedne i za 15 minuta napiše tekst koji glasi: “Jedna mala, pegava plava…” On je uradio pesmu o Davorinovim obožavateljkama koje bi sve dale da provedu jednu noć sа njim. To već ljude zanima. Kada im ispričate tu epizodu, onda lakše zapamte pesmu “Sve ove godine”. Neke stvari nisam hteo da napišem, jer smatram da mi kao društvo nismo “sazrelili”, došli do tog nivoa da možemo najotvorenije neke stvari iznositi, osim ove “smećarske”, ko je s kim spavao, a to se često i izmišlja, jer ljudi kupuju sve te tabloide. Ja sam kroz sve te priče iz njihovog života otkrio i neke intimne trenutke, ali sam učinio da oni to i ostanu.
Knjiga ima i puno anegdota i čita se u “jednom dahu”…
– Kada grupa ide na turneju, kada oni putuju dva, tri meseca, kada su daleko od kuće, žena, devojaka, prijatelja, naporno je, poludeli bi ako ne bi jedni drugima “podvaljivali”, pravili raznorazne zvrčke. Ćorđu Novkoviću, koji je kao akademac sedeo za klavirom i svirao, stave rajslande po stolici koje se u mraku naravno ne vide. Dođe čovek, sedne za klavir i vrisne. Igrali su se kao deca. Sve sam to otkrivao, uplitao u knjigu, pokušavajući da je napravim pitkijom, čitljivijom. Iako bih voleo biti maksimalno skroman, ipak, moram ponosno reći da su svi koji su imali knjigu u rukama – i pročitali, zahvaljujući toj finoj toploj priči o njima, koja usput otkriva i sve te nužne podatke koje moramo znati. Kao što je puno njihovih pesama nastajalo u nekom porivu, skoro spontanom, tako sam i ja spontano došao do te knjige, ni sa kakvom posebnom namerom. Jednostavno sam to uradio.
Kako komentarišete fenomen tadašnjeg Sarajeva, čuvenu sarajevsku pop-rok scenu?
– Znamo mi često vrištati, ubi nas turbo folk, “cajke” nas zaraziše. Hajmo biti realni, ceo svet je takav. “Gangnam style” nije ništa drugo nego turbo folk, samo sa drugim notama, drugim aranžmanima. Jednom sam sa prijateljem pričao o tome šta se događa u Bosni… “Svi su seljaci, uništiće nas”… Ali, to se događa i u jednoj vrlo kultivisanoj Istri, i tamo dođu “cajke” u disko klub i stotine ljudi, a na neki dobar rok koncert njih 200. Ali, oni imaju izbor. Amerika ima kaubojski turbo folk, najprizemniji i najjadniji. Jedina je razlika što Amerikanci imaju i izbor, onaj u Njujorku može otići i na Brodvej, ili u neki xez bar. Mi nemamo izbor. To je realna situacija. Ali, mi nekada previše romantično posmatramo stara vremena, što je u redu. Romantično gledamo na sarajevsku pop školu, nekad čuvenu. Ako hoćemo govoriti ozbiljno o muzici, nikada se od nje nije moglo živeti. “Indeksovci” su vrlo rano, ’68, ’69. godine odlučili da se profesionalizuju, da žive od posla. Uradili su fenomenalne rokerske pesme “Plima”, “Da sam ja neko”, “Svet u kome živim”… Ali, nisu mogli živeti od toga i nisu izdali tu ideju, nego se njima jednostavno dogodilo da su im dali pesmu “Predaj se srce”, koju je napravio Aleksandar Korać. Pojavili su se na “Šlageru sezone” i s jednom jedinom festivalskom pesmicom zaradili više nego za sve godine svoje karijere. Tada su već bili u godinama, imali žene, decu. Žena kaže: “Slušaj dragi, super je ta “Plima”, ali ti si sinoć svirao u “Slogi” pred 50 ljudi i doneo kući 1.000 dinara, a “Predaj se srce” nam je donelo 15 miliona”. “Indeksi” su bili genijalni što su i te šlagerske pesme pravili odlično.
Kakva je današnja pop-rok scena?
– Hajmo biti objektivni, nekada su bili “Indeksi” i još pet grupa, a danas možda imamo neke “Indekse” koje ne primećujemo zato što ima i još 5.000 bendova. Danas imamo Tamaru Ristić KEZZ, “Kralja Čačka”, ima dobrih ljudi koji umeju i imaju šta reći. Ne može se reći da muzika danas nema svojih vrednosti. Zapravo je sve do nas. Moj četrnaestogodišnji unuk je pre dve, tri godine otkrio Frenka Sinatru i njega je slušao 12 meseci. Decu treba “probuditi” kod kuće, pripremiti za svet i dati im mogućnost da otkrivaju. Nažalost, ljudi danas jure i čuvaju neki mali posao, dođu kući nervozni i detetu kažu: “Evo ti Internet, Fejsbuk”…
Bili ste izvanredan student, radili u zagrebačkom “Večernjem listu”, lokalnim zeničkim novinama “Naša riječ”, dobijali nagrade za novinske reportaže. Radili ste i na Radio Zenici. Osim po rok emisijama, poznati ste i po radijskom maratonu, kada ste 1982. godine bez prekida vodili emisiju od petka večeri do ponedeljka ujutro. Šta biste danas, kada je novinarstvo degradirano, poručili mladim kolegama?
– Za nove novinarske generacije, koje jesu površne i neposvećene poslu, krivi su učitelji. Dakle, šta radi moja generacija? Današnji urednici treba da nauče te mlade ljude osnovnim pravilima novinarstva. U svakom tekstu moraš napisati ko, gde, kada, zašto i kako. Kada to napišeš, to je dobar tekst. Danas novinari dobiju pres materijal koji kopiraju i odu kući, jer nema pravih urednika. Naravno, i među novinarima imamo neku novu generaciju dobrih, ali ih je premalo. Svaki grad bi mogao imati barem pet, šest dobrih novinara, ako bi imali dobre urednike. Ali, zavisi i od toga šta svako od nas nosi u svojoj glavi. Ja nikada neću napisati tekst ako nisam odgovorio na sva ova pitanja. Ako treba, sam ću tragati da nađem odgovore.
Nela Radičević
“KADA BIH JA DOŠAO U ČAČAK DA NIJE KARUSELA?”
Godine 2001. ste pokrenuli demo rok festival, na kojem je godišnje nastupalo 40-ak demo sastava iz svih zemalja bivše Jugoslavije. Koliko su festivali poput “Karusela” važni?
– Dosta sam radio tih stvari, prošle godine sam pokrenuo prvi Festival muzičko dokumentarnog filma u Bosni i Hercegovini, koji se možda ove godine neće ni održati. Kada gledam Dušana, vidim u velikoj meri i sebe. To su borci protiv vetrenjača, to su neki Don Kihoti koji se bore iz sve snage. Fantastična je njegova energija, s obzirom na to da iduće godine “Karusel” dolazi do 10. jubilarnog izdanja. U redu je dovući nekog biznismena s lovom da investira u Čačak. Ali, kada on dođe u Čačak i vidi da je to mrtav grad, možda će otići. Ali, ako dođe i vidi “Karusel”, energiju i raspoloženje ljudi, možda će reći: “Više ću uložiti u ovaj grad”. U Novom Sadu je neko prepoznao “Egzit” kao dobru komercijalnu manifestaciju, i danas im donosi pare. Zašto se “Karusel” ne može pretvoriti u turističku ponudu koja će gradu donositi pare? Odavno je muzika postala vrlo komercijalna roba. Kada bih ja iz Zenice došao u Čačak da nije “Karusela” i Dušana?
