ОСВРТ НА ОВОГОДИШЊУ СЕЗОНУ И ИЗНЕВЕРЕНА ОЧЕКИВАЊА МАЛИНАРА
ДЕСТИМУЛИШУЋЕ НИСКА ОТКУПНА ЦЕНА „ЦРВЕНОГ ЗЛАТА“
Иако се много очекивало од ове сезоне, након завршетка бербе малине остало је само незадовољство малинара, јер нису успели да уновче свој рад онако како су очекивали, а многи од њих нису покрили ни трошкове производње. О разлозима који су довели до тако лоше ситуације у области производње која је неких ранијих година представљала и те како значајан извор зараде и фактор убрзаног напредовања бројних сеоских домаћинства, као и самом пресеку сезоне, разговарали смо са др Александром Лепосавићем из чачанског Института за воћарство, једним од водећих стручњака за област узгоја јагодастог воћа.
У Србији се годишње производи од 60 до 80 хиљада тона малине годишње, а производња је организована на неких 11 до 12 хиљада хектара и то са тенденцијом пада и површина и количина. Поред временских неприлика, које све чешће убирају значајан део рода српског „црвеног злата“, пре свега, због све изразитијих климатских промена, дар-мар у малинарској производњи стварају и велики апетити појединих учесника у ланцу производње и пласмана овог изузетно цењеног извозног артикла. Ситуацију у овој сезони су, како наводи др Александар Лепосавић из чачанског Института за воћарство, додатно искомпликовали и поремећај тражње за овим воћем на светском тржишту и ниска откупна цена са којом су малинари дочекали крај бербе.
– Ова година је била прилично лоша не само за производњу малине, већ и за све остале воћарске културе. О умањењу приноса у воћарској производњи се објављују неки чудни подаци, који нису ни близу реалности. Када говоримо о паду приноса код већине воћних врста, то не може бити само пет одсто, већ је на неким локалитетима од 80 до 90 процената, а реално на подручју Моравичког округа (МО) и читаве Србије више од 60 одсто у односу на просечне године. Ако посматрамо шљиву као националну воћну врсту, то је још драстичније, тако да ми ове године имамо производне регионе у којима је род у потпуности изостао, што у целини гледано утиче на велики пад производње код нас. Када говоримо о производњи малине у МО, Ивањица јесте најзначајнији произвођачки центар, док су Лучани лошије позционирани у производном смислу, али за разлику од Ивањичана, они имају неколицину добро организованих хладњачара који годинама коректно послују на простору лучанске, али и других општина. У зависности од временских услова, пад приноса се разликује у деловима МО и он се креће у просеку до неких двадесетак процената у односу на просечне приносе. Револт код великог дела произвођача је посебно изазвало у јавности често понављано питање: „Шта више хоће ти малинари?“. Ту је и констатација да је малина прошле године преплаћена, а чињенично стање је да овогодишња откупна цена у великом броју случајева није могла да покрије високе трошкове производње – река је за „Чачански глас“ др Лепосавић.
Главни проблем нашег малинарства је одсуство дугорочнијег стратешког планирања, минимално за пет или 10 година, као и јасно дефинисаних одредница у производњи, које обично постављају национални савети и нека друга посебно за то формирана тела, сматра др Лепосавић:
– Колико год то некоме сметало, малина је један од главних извозних производа српске привреде, што је посебно битно у кризним годинама, јер велики број људи живи управо од малине и њеног извоза. Свака част ИТ сектору и свему што се у тој области постиже последњих година, али чињеница је да и ту постоје огромне осцилације и реална неизвесност, што је било посебно присутно током већег дела ове године! Ми ћемо за врло кратко време, не само што се тиче малине, него, генерално узевши, у биљној производњи и целокупној пољопривреди, ући у велике проблеме због недостатка радне снаге. Није више проблем само то што нема ко да ради, већ и то што више нико неће да обавља пољопривредне послове због њихове недовољне исплативости. Због лоше цене малине, ми смо 2018. године на подручју Моравичког округа имали огроман одлив радне снаге и то најспособнијег и најпродуктивнијег дела становништва. Сада није сјајна ситуација ни у свету и због тога људи немају где ни да оду, а очекује се велика криза и на нашим просторима. Управо због тога треба пронаћи решење за дугогодишње проблеме који вуку у пропаст домаће малинарство.
Просечна цена малине у овој сезони износила је око 200 динара по килограму. Та цена је била присутна током већег дела кампање откупа, да би се пред сам крај бербе додатно снизила. Највећи број откупљивача је исплатио малину, за разлику од прошле сезоне, у којој су многи малинари остали ускраћени за део новца. Неки од њих су подмирени пре почетка бербе нове малине, али има и оних, којима се због одласка појединих хладњача у стечај још увек дугује новац. Одсуство стратегије и јасних смерница у области производње и пласмана малине главни су разлози због којих се наше малинарство полако урушава, сматра др Лепосавић. Иако се годинама говори о овим проблемима, без обзира на формирање разних комисија и тела, надлежни у држави још увек нису донели јасне смернице у овој области производње, како би се стање поправило. А када је реч о конкуренцији, др Лепосавић сматра да нашој малини премца нема и да она и даље заузима важно место на светском тржишту, пре свега, због свог квалитета и укуса.
– Нама Чиле није конкуренција у производњи малине, Пољска јесте само у одређеном делу, јер је и Пољацима и нама главно тржиште за извоз малине Немачка, као и друге земље Европске уније. До поремећаја на тржишту дошло је и због рата у Украјини и велике светске економске кризе. Украјинци су део смрзнуте малине пребацили у Пољску, дешавало се да ту робу нуде и једни и други, па је тако направљена пометња и са количинама и у ценовном смислу. Такође, без обзира на ратно стање, тренутно се украјинска малина продаје по изузетно ниским ценама, јер су, поред осталог, Украјинци девалвирали националну валуту како би стимулисали извоз, што је додатно искомпликовало ситуацију и обезвредило малину на светском тржишту – објашњава наш саговорник.
Оно на чему треба интензивно радити, а што не представља проблем само за наше малинарство, јесте пад тражње. Према речима др Лепосавића, свуда су у свету купци изузетно осетљиви на нагле скокове цена, због чега су спремни да малину у својој исхрани замене куповином другог воћа, што показују најновнија кретања на светском тржишту.
– Прошле године је малина била изузетно скупа, па су се многи преоријентисали на куповину неког другог воћа. Прича о хиперпродукцији малине коју пласирају поједини хладњачари у жељи да оборе откупну цену малине је контрапродуктивна, једноставно треба радити на стабилности цена, како би малинарство у Србији поново добило перспективу. Неосноване су и приче о лошим стадардима наше малинарске производње, а то нам већ дужи низ година наноси несагледиве последице. Када причамо о стандардима у производњи и нашим прерађивачким капацитетима, ми смо на првој позицији у свету и то не може нико да нам оспори. То је један од разлога што нам је укинуто неколико контрола, као што је то случај за присуство норо вируса, али и других, за којима, за разлику од осталих испоручилаца, код не постоји потреба, превасходно због примене високих стандарда у производњи. Због тога је изузетно значајно да и даље водимо рачуна о успостављеним стандардима – да их се придржавамо, али истовремено и да путем медија у свет шаљемо позитивну слику о производњи и пласману нашег јагодастог воћа, што смо до сада катастрофално лоше радили – закључио је др Лепосавић.
В. С.
