Povodom proslave velikog jubileja 180 godina postojanja Gimnazije u Čačku, koja se danas završila svečanom akademijom u velikoj sali Doma kulture, razgovarali smo sa direktorom ove srednjoškolske ustanove, sa njenim još jednim uspešnim učenikom – profesorom filozofije Ivanom Ružičićem. Program proslave, koji je trajao četiri sedmice, bio je posvećen bivšim uspešnim učenicima i profesorima, po čemuje ova škola prepoznatljiva, ne samo u Čačku, nego i u Srbiji.
Ivan Ružičić, rođen u Čačku 1961. godine, Gimnaziju je završio 1980, diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1987, od 1993. radi kao profesor filozofije u čačanskoj Gimnaziji, a od 1. oktobra 2014. godine je u četvrtom mandatu na dužnosti direktora ove uspešne srednjoškolske ustanove. Pored profesionalnih obaveza u školi, bavi se i pitanjima koja su u vezi sa reformom obrazovanja uopšte, a posebno reformom gimnazija.
– Kada sam 1976. godine upisao Gimnaziju primalo se 12 odeljenja, oko 330 učenika. Upisao sam društveni smer. Danas, u šali, često kažem kolegama da sam prošle godine proslavio 40 godina od kako sam došao u Gimnaziju kao učenik, a kasnije se vratio kao profesor i postao direktor. Gimnazijske dane pamtim kao veoma lepe i kao izuzetan period u mom životu. Dosta smo se družili, bili smo kompaktna generacija, a posebno odeljenje. Najbolji prijatelji su mi iz gimnazijskih dana. U prvom razredu sam postigao vrlo dobar uspeh, a u ostala tri odličan, što je meni puno značilo. Tada je važilo pravilo da učenici koji su tri godine imali odličan uspeh budu oslobođeni polaganja usmenog dela mature. Često su se menjale razredne starešine, Vera Slobić, Vera Simović, Ljubina Jaćimović, ali sa svima smo imali vrlo korektan odnos. Učio sam ruski jezik i posebno pamtim profesora Mihaila Borovskog koga u poslednje vreme često pominjem, jer ga kao učenici možda nismo najbolje razumeli. On je imao sjajna zapažanja kada je reč o učenju, uvek je govorio: “Ruka piše, oko kontroliše”. Toje suština kako se uči, a to sam shvatio tek na studijama. Naše profesore smo izuzetno cenili, ali smo kasnije shvatili da su bili i dobri ljudi – seća se svojih srednjoškolskih dana direktor Ružičić.
Tokom razgovora direktor nas podseća i na istorijat škole, navodeći da je nastava počela u jesen, najverovatnije na Mitrovdan, 1837. godine, sa dva nastavnika i dva učenika. Prvi nastavnici bili su Živojin Kerečki i Todor Živković, a prvi učenici Luka Milovanović iz dragačevskog sela Virova i Jevtimije Jovanović iz Čačka. Obojica su kasnije postali učitelji i radili u svojim mestima. Nema tragova gde je u početku bila smeštena gimnazija, ali je najverovatnije to bila zgrada koju je podigao za školu Jovan Obrenović na mestu gde se danas nalazi zgrada Skupštine grada Čačak. Uslovi rada u školi bili su nedovoljni, bez potrebnog nameštaja, opreme i uxbenika. Udžbenici su više služili nastavnicima, nego učenicima, jer je nastavnik obično čitao i diktirao, a učenici su pisali, napominje naš sagovornik.
– Upisao sam filozofiju, jer je za mene bila izazov, a na to su uticali i profesori koji su mi predavali, nažalost pokojni, Lale Jovanović i Svetlana Erić. Nisam se pokajao. Privlačila me je profesura. Kada sam diplomirao, u februaru 1987, znao sam da ću se vratiti u Čačak. Radio sam u Guči, u Gornjem Milanovcu, u Čačku u Ekonomskoj školi, u Mašinskoj sam čak predavao muzičko, jer sam na fakultetu slušao estetiku četiri semestra, odnosno dve godine, a 1993. godine vratio sam se u Gimnaziju kao profesor. Posle nekoliko godina kolege su me izabrale za direktora. Predloženo je da svi članovi nastavničkog veća dobiju cedulju na kojoj će napisati jedno ime ko treba da bude vršilac dužnosti direktora škole. Dobio sam apsolutnu većinu i podršku kolega, što je za mene bila velika čast, ali i obaveza. Iako sam sada u četvrtom mandatu, ne bih mogao da budem direktor u nekoj drugoj školi. Sa ovim ljudima u Gimnaziji sam 25 godina, mi funkcionišemo kao porodica, ali ne samo članovi kolektiva, već podstičemo takav odnos i između učenika i profesora, i roditelja i kolektiva škole. Najvažniji su nam saradnja, poverenje i ljubav prema znanju. Ustvari, timski rad je tajna uspeha i dobrih rezultata ove škole. Postoje tri stuba na kojima počiva svaka dobra škola, a to su: prepoznatljivi profesori i učenici, dobra organizacija rada i maksimalna autonomija zaposlenih u realizaciji osnovnih ciljeva škole. Mi imamo sjajne profesore i sjajne učenike, koji su po svojim rezultatima poznati i u gradu i u državi – ponosno kaže direktor Ružičić.
U periodu posle Drugog svetskog rata škola je radila uglavnom kao klasična gimnazija sa prirodno-matematičkim i društveno-jezičkim smerom, a od 1977. do 1990, u vreme tzv. usmerenog obrazovanja, kada je praktično ukinuta gimnazija, škola je funkcionisala kao OOUR “Mešovitih struka”. Ipak, u poslednjoj deceniji 20. veka i u 21, svoj treći vek postojanja, škola je ušla kao Gimnazija u Čačku. Direktor naglašava da svi nastavnici i učenici škole s ponosom i odgovornošću čuvaju ugled škole koji su stvarale stotine nastavnika i hiljade učenika koji su činili ono što danas jeste Gimnazija u Čačku.
– Svi oni svedoče o izuzetnoj istoriji čačanske Gimnazije koja je sastavni deo istorije grada Čačka i države Srbije. Naša škola je ustvari mali grad, jer imamo 1.088 učenika, 103 radnika, oko 2.000 roditelja, mnogo saradnika, a to je tri i po, četiri hiljade stanovnika. Naravno, danas se odnos učenika i profesora dosta promenio. I naše generacije su poštovale profesore, ali smo bili na distanci. Danas je poštovanje zasnovano na uzajamnoj saradnji. Profesori danas koriste svaku priliku da učenike pohvale. Ova su deca sjajna, znaju šta hoće. Imamo i fantastičnu saradnju sa roditeljima. Najvažniej je to što radimo zajedno. Autoritet profesora se temelji na međusobnom poštovanju. Profesorima uvek govorim: “Vi morate da poštujete učenike, da bi oni poštovali vas”. To nije podilaženje, već decu moramo da poštujemo kao ljude. Autoritet treba da stvaramo svojim znanjem, onim što govorimo i radimo. U vaspitanju učenika moramo da budemo dosledni i što pravedniji, jer su deca najosetljivija na nepravdu – istakao je bivši učenik, a današnji direktor čačanske Gimnazije Ivan Ružičić.
VEŽBAONICA MISLI, SRCA I VOLJE
– U jesen 1937, tj. 16. i 17. oktobra, škola je svečano proslavila 100 godina postojanja. Proslava stogodišnjice čačanske Gimnazije protekla je u velikoj radosti i oduševljenju i prisustvovalo joj je, u oba dana, oko 7.000 građana. Nikolaj Velimirović, episkop žički, čestitao je jubilej nastavnicima i učenicima škole, i prevodeći reč “gimnazija” da znači “vežbaonica”, povukao je paralelu između gimnazije i vežbanice hrama, koja je vežbaonica misli, srca i volje. “Bez harmonije tih činjenica ne može se zamisliti ni pravi čovek, ni dobar hrišćanin” – podsetio je direktor Ružičić.
Nala Radičević