Naš odbrambeni bedem, pod užasnom bujicom, polako se urušava. Ako je ne zaustavimo, ako bedem ne spasimo, poplavićemo i potonuti u crvenoj zoni. Krajnje je vreme da se probudi odgovornost, krajnje je vreme da se osveste svi i krajnje je vreme da budu odgovorni SVI. Mediji, nazvani sedma sila, to više nisu, kao što niko pojedinačno nije pred kovidom. Samo svi zajedno možemo da ga pobedimo. Zahvaljući dvojici kolega, koji su otišli u čačansko „žarište“, na Grudno, sada jedno od kovid odeljenja, svi raspolažemo informacijam i slikama iz tog žarišta. I tamo su ljudi. Oni koji se bore za život. Oni koji leže, bore se za sopstveni, oni što im doziraju kiseonik za njihov. I svi su u zajedničkoj borbi.
Nažalost, svi oni, u tom „crvenom žarištu“ nisu dovoljno jaki da zaustave bujicu. Sve dok i jedna osoba ulazi u prodavnicu bez maske, sve dok je bilo kome bitnije da proslavi rođendan sa desetoro prijatelja, sve dok i do poslednjeg mozga u ovom gradu ne dopre da bolest zvana virus korona zaista postoji, da to nisu nikakve atomske čestice, „gluposti koje se serviraju ovom jadnom narodu“, sve dok svako ko šeta čačanskim ulicama ne pomisli „ovo može da se desi i meni“ bićemo nemoćni. U crvenoj kovid zoni rekao je Marko Milošević, tehničar koji vadi krv, meri saturaciju kiseonika i mnogo toga još – „Budite odgovoni, shvatite ovo ozbiljno, jer mi želimo da skinemo skafandere ove godine da bi vas imao ko da leči“.
Da li je bilo dobro drugačije organizovati, da li je trebalo uraditi ovako ili onako, sada sasvim nije bitno. Devet meseci ova borba traje i kraj joj se ne nazire. A kraja može biti ako bismo svi preuzeli na sebe bar onaj deo lične odgovornosti, jer sasvim sigurno, ako čitate ovaj tekst u svom domu, ne biste poželeli da osetite simptome korona virusa. Nakon toga, ako nisu baš blagi, a mogu da budu i takvi, i vi ćete biti jedan od onih u crvenoj zoni.
Stižete u Prijemno-trijažnu ambulantu. Nekoliko tehničara i medicinskih sestara trude se da Vam što brže izvade krv, izmere temperaturu i saturaciju, snime pluća, sačekate nalaze i zatim odlazite kod lekara. I nemoguće je da ne budete uplašeni, na sve strane čujete medicinsko osoblje kako govori, čujete pacijente kako kašlju, jer teško mogu da progovore i samo se molite da snimak pluća bude „čist“, da vas na „transpotrtuju“ na odeljenje, u krevet pored koga je boca sa kiseonikom.
Iz Niša se, još u maju, doktorka Ljubica Stošić zaposlila u čačanskoj Bolnici, iako specijalizira na Pedijatriji, sada je jedan od lekara na Grudnom odeljenju.
-Situacija je zaista ozbiljna. Od ujutru smo svi na svom zadatku. Pacijenti su uplašeni, nisu očekivali da se bolest razvija ovako. Da napreduje iz časa u čas i da oni nisu sigurni u svoje zdravstveno stanje kakvo će biti danas, kakvo sutra…. – priča dr Stošić.
Takozvana „čip“ prostorija. Gomila skafandera, rukavica, vizira… Na svakom ispisano ime. Jer, kada se „uvuku u svoju ratnu opremu“ tako se jedino prepoznaju. Doktor Dejan Dabić, hirurg, navlači kaljače, zatim skafander, dva para rukavica, vizir i otvara vrata Grudnog odeljenja, na kome su u tom trenutku smeštena 33 pacijenta. On i njegove kolege na svaka dva sata proveravaju vitalne parametre bolesnika, koje pre toga izmeri tehničko osoblje i medicinske sestre. Više i ne znaju kada je dan, a kada noć, bitno je samo da se svi spasu, ako mogu.
Postelja do postelje. Neko sa maskom, neko sa tubom za kiseonik. Oči na pola koplja. Bolest iscrpljuje.
„Utisak je neopisiv. Teška je bolest, potpuno nezamisliva dok se ne doživi. To je sve što mogu da kažem i mislim da je dovoljno. Ja sam je neozbiljno shvatila, ako mogu sada da ispravim to i da kažem ljudima da shvate ozbiljno.“;“Štos je u tome što nisam bio svestan šta se dešava. Počelo je to sa gušenjem. A ovde su stvarno divni ljudi koji su čas posla uradili i snimanja i sve što treba. Trebalo bi svi da obrate pažnju, ja sam bio skeptičan, a ovo nije ni malo naivno“ – svedočenja su onih koji su u ležećem položaju, sa infuzijom iznad glava, poželeli da vam prenesu svoje utiske iz crvene kovid zone, kako ne biste i vi bili u njoj.
A onih u skafanderima, što umeju da pročitaju rendgenski snimak, odrede kakva vam je klinička slika, sve je manje. Jer, mnogi su iz skafandera, završili u bolničkim posteljama. Jedna od njih i doktorka Biljana Radivojević. Do pre nekoliko dana lečila je one sa kojima sada deli bolničku sobu.
-Na ivici smo snage. Mnogo dugo sve ovo traje, tako da bih stvarno molila sve da samo poštuju mere maksimalno. Problem će biti. Neće imati ko da leči pacijente. Ne vredi što mi imamo infuzije, imamo antibiotike, imamo sve, ako to nema ko da uključi – kao da joj se vide suze u očima dok ovo govori doktorka Radivojević. Mada, kada pogledate sve te ljude u skafanderima, u trenutku ne možete znati ko je doktor, a ko tehničar, ne biste rekli da nemaju snagu. Nasmeju se, našale sa pacijentima, kažu lek je to i jednima i drugima. Šala, ali samo kao lek, jer za drugo nije. U istoj ovoj zgradi je famozna koronarna jedinica. Tamo su smešteni najteži pacijenti.
Prema rečima doktora Dabića broj onih u takozvanom Respiratornom centru u Čačku, jednak je broju i u beogradskim klinikama. Svi su na nekom od režima veštačke ventilacije, neki intubirani, neki na neinvazivnoj.
Gomila cevčica, mi laici, ne znamo čemu služe. U posteljama, pacijenti bez svesti, ekran pokazuje kako im radi srce i ostali vitalni organi. To je poslednja karika u nizu. Tu sliku ne biste sigurno želeli da imate u glavi. Tu sigurno ne biste ni pomišljali da ćete završiti, a tamo ih je bilo čak 19 u trenutku kada su naše kolege snimale.
-Naporno je, teško, ali pored toga imamo snage i veliku želju da pomognemo pacijentima, to nas održava- kaže dr Marina Levajac i moli sve da se pridržavaju mera, da nose maske i izbegavaju kontakte.
I kada vam se zacrvene oči od slika iz crvene zone zapitate se da li je to zaista toliko teško? Da li je zaista teško biti odgovoran, prema sebi, svojoj porodici, a onda i prema čitavom društvu? Da li je teško nositi masku i izbegavati kontakte? Sasvim sigurno je lakše od gušenja. Nekima nije teško da i 24 časa budu u skafanderu. Nekima nije teško da na svaka dva sata primaju kiseonik i bude se sa strepnjom da ne završe na respiratoru, jer ih je možda neko ko nije nosio masku zarazio. I nećemo izdvajati heroje. Heroji su svi koji se bore za život. Jedino je bitno da se izbore.
Da li sada zaista ima onih koji misle da korona ne postoji? Možda bi im promenila mišljenje zatvorena vreća, na kojoj je nalepljen znak plus. Koja je spremna za metalni kovčeg. Koliko god to surovo zvučalo. I naša svakodnevica je surova.
Neće biti problem kreveti, biće problem što neće imati ko da nas leči, kažu. Vreme je da napokon shvatimo da Deda Mraz ove godine ne bi trebalo da nam donosi uobičajene poklone. Dovoljna bi nam bila čestitka na kojoj piše „Epidemija je gotova“. Hajde da svi zajedno pomognemo, i da kao kada smo bili mali i verovali u Deda Mraza, verujemo da smo dovoljno ljudska bića, samosvesna i humana, koja jedina mogu da pomognu da se bedem ne uruši i da bujica napusti korito koje je nepravedno zauzela.
Irena Milošević
