БИТИ НУКЛЕАРНИ ФИЗИЧАР У СРБИЈИ
Др Ковиљка Станковић је професор је на Електротехничком факултету у Београду, на коме је завршила основне, мастер и докторске студије. И мада рођена Београђанка, пресељење у Чачак пре осам година сматра једном од најлепших животних одлука у животу. Наша успешна суграђанка, недавно је у Француској добила високо признање које се додељује стручњацима за изузетан допринос подршци, образовању и професионалном развоју младих у области нуклеарних наука и технологија. Како је текао њен професионални пут, колико је уопште могуће бавити се скупим нуклеарним технологијама у Србији и какве су перспективе примене ове науке у нашој земљи, а поводом награде коју јој је у великој европској конкуренцији доделила Мрежа младе генерације Европског нуклеарног друштва, др Ковиљка Станковић говори за „Чачански глас“…
Како је почело Ваше интересовање за нуклеарне науке и шта Вас је определило за тај професионални пут?
-Одабрала сам да студирам електротехнику, иако сам као девојчица желела да будем наставница. На Електротехнички факултет уписала сам се са жељом да студирам телекомуникације, али сам током студија открила да постоји смер који се тада звао Нуклеарна и медицинска техника, а данас Биомедицински и нуклеарни инжењеринг. Посебно су ме заинтересовале примене јонизујућег зрачења у медицини и индустрији, па сам одлучила да наставим школовање у тој области.
Професионалну каријеру започела сам у Институту за нуклеарне науке „Винча”, где сам се бавила дозиметријом и заштитом од зрачења. Последњих 17 година радим на Електротехничком факултету у Београду, где предајем предмете из области нуклеарне физике, технике и енергетике. Тако сам се, на неки начин, вратила својој жељи из детињства да се бавим образовањем.
Недавно Вам је уручена награда Jan Runermark Award 2026. О каквом је признању реч, коме се додељује и како је протекла церемонија у Авињону?
–Награда Jan Runermark Award једно је од признања које додељује Мрежа младе генерације Европског нуклеарног друштва (ENS YGN). Установљена је 1995. године у знак сећања на Јана Рунермарка, иницијатора оснивања Мреже младе генерације у Шведској и једног од покретача њеног ширења на европски ниво. Награда се додељује стручњацима који су дали изузетан допринос подршци, образовању и професионалном развоју младих у области нуклеарних наука и технологија.
Ове године конкуренција је била изузетно јака. За награду је било номиновано пет кандидата, из Шпаније, Немачке, Финске, Велике Британије и Србије. Кандидате номинују и представљају млади из националних нуклеарних друштава, па је тако моја номинација потекла од Мреже младе генерације Српског нуклеарног друштва. О добитнику награде одлучују чланови европске Мреже младе генерације гласањем.
Награда ми је уручена почетком овог месеца, на завршној свечаности Међународног конгреса младих нуклеараца (IYNC 2026), одржаног у Авињону, у Француској. Церемонија је уприличена у величанственој Папској палати, у присуству неколико стотина младих нуклеарних стручњака из целог света. Бити део таквог скупа и примити признање у том изузетном амбијенту, било је заиста посебно искуство.
Ова награда има посебну симболику, јер долази управо од младих стручњака. Шта је, по Вашем мишљењу, пресудило да Ваш рад буде препознат на европском нивоу и шта Вама лично значи ово признање?
-У образложењу номинације посебно је истакнут мој дугогодишњи рад са младима, нарочито у околностима у којима су могућности за професионални развој у нуклеарној области у Србији биле веома ограничене. Трудила сам се да им, поред знања које стичу током студија, помогнем да пронађу свој професионални пут и успоставе контакте са међународном нуклеарном заједницом.
Из те жеље да окупим нову генерацију нуклеарних стручњака настала је и идеја о оснивању Српског нуклеарног друштва. Иницијатива и ентузијазам младих људи били су ми велики подстицај да ту идеју реализујемо. Друштво смо основали 2023. године, а већ у првој години постали смо чланови Европског нуклеарног друштва. Данас сам посебно поносна на младе људе који активно учествују у његовом раду, покрећу нове иницијативе и граде међународну сарадњу.
Ова награда за мене има посебну вредност управо зато што долази од младих људи. Њихов ентузијазам подстакао ме је да оснујем Друштво, а неколико година касније, управо су они предложили да мој рад буде препознат на европском нивоу. То је за мене можда и најлепша потврда да је оно што смо заједно градили имало смисла.
Како је било бавити се нуклеарним наукама и образовати младе стручњаке у Србији, у којој је развој нуклеарне енергетике деценијама био заустављен?
-Забрана изградње нуклеарних електрана, уведена 1989. године, значајно је утицала на развој нуклеарне струке у Србији. Многи искусни стручњаци отишли су у иностранство или су временом одлазили у пензију, а могућности запошљавања нових генерација биле су веома ограничене.
Ипак, нуклеарне науке нису престале да се изучавају. Сматрала сам да је важно сачувати знања из области нуклеарне технике и енергетике и пренети их новим генерацијама, без обзира на ограничене могућности професионалног ангажовања у тој области у Србији. Данас, када наша земља поново разматра могућност коришћења нуклеарне енергије у енергетици, јасно се види колико је важно што тај континуитет није прекинут. За развој нуклеарног програма нису довољни само технологија и финансијска средства. Пре свега, потребни су људи који поседују одговарајућа знања и искуство, а за њихово образовање потребне су године.
Србија је после више од три деценије поново отворила могућност развоја нуклеарне енергетике. Какве перспективе то доноси новим генерацијама стручњака и шта сматрате највећим изазовом?
–Укидањем забране изградње нуклеарних електрана крајем 2024. године, Србија је отворила могућност да нуклеарну енергију разматра као једну од опција за будући развој енергетског сектора. То још увек не значи да је донета одлука о изградњи нуклеарне електране, али је свакако отворило нове перспективе за младе људе који желе да се баве овом облашћу.Нуклеарна енергетика је изузетно захтевна и мултидисциплинарна област, која не подразумева само нуклеарне физичаре и инжењере, већ и стручњаке из машинства, електротехнике, грађевинарства, хемије, права, економије и многих других дисциплина. За припрему и реализацију нуклеарног програма потребан је велики број стручњака, а њихово школовање и стицање практичног искуства захтевају време.
Зато верујем да је важно већ сада стварати услове да млади људи стекну одговарајућа знања, повежу се са међународним институцијама и добију прилику да своју професионалну будућност граде и у Србији. Било би драгоцено да генерације које данас образујемо имају више могућности за професионални развој у сопственој земљи него што су их имале претходне.
Рођени сте и школовали се у Београду, а последњих неколико година живите у Чачку. Како сте доживели ту промену и шта Вам данас значи живот у нашем граду?
-У Чачак сам се доселила из Београда пре осам година. Живот у великом граду има своје предности, али носи и сталну ужурбаност, а свакодневне обавезе одузимају много времена. У Чачку сам открила један другачији ритам живота, у којем остаје више времена за оно што нас испуњава и радује. Овчарско-кабларска клисура и бројне стазе за пешачење пружају изузетне могућности за боравак у природи, надомак града. Овде сам стекла и изузетно драгоцена пријатељства, она, која се не мере годинама познанства, већ блискошћу и спонтаним разумевањем које се међу људима развије.
Иако сам професионално и даље везана за Београд, живот у Чачку донео ми је нову животну радост. Када се данас осврнем на тих осам година, могу да кажем да је пресељење у Чачак била једна од најлепших одлука у мом животу.
Зорица Лешовић Станојевић
Фотографије: архива саговорнице
