Протеклог викенда у Чачку, одржан је IX Меморијални турнир “Немања и Зорана” у организацији Карате клуба “Немања”.
Меморијал је традиција овог клуба, још док је тренер и оснивач, Зорана Којић била на челу.
Започет је у знак сећања на Немању, по којем клуб и носи име, а од 2018. и у знак сећања на Зорану.
Немањићи постоје од 2003. године и веома вредно раде и боре се да клуб увек буде међу првима, по резултатима и такмичењима, да достојно и на најбољи могући начин одржава успомену на Немању. Али, поред тога, овај клуб носи посебну причу, емотивну, па самим тим, деца која га чине су заиста посебна, нежна, емотивна и своја. Тренер Марија Раичевић увек истиче да су то мали хероји, који са њом носе једну велику, јаку и другачију причу спорта, причу која има много већи циљ и много већу одговорност. Да је Немањић бити лако – Немањић би био свако!
У мору истих или сличних, они су заиста другачији, своји, са својом посебном причом.
Меморијал је окупио око 120 такмичара. Од почетка до краја, био је проткан емотивним говорима о клубу, Немањи и Зорани, али споменути су и Владимир Јорга, као и Лука Петковић, наш суграђанин, који је био у свету каратеа, а није више међу нама.
Такмичење је прошло мирно, у мирном духу. Сви учесници су отишли задовољни својим кућама, са медаљама и осмесима на лицу, што и јесте поента овог турнира.
„За мене је Меморијални турнир нешто много јаче и дубље, него што то могу да опишем. Ту сам од самог оснивања клуба, првог Меморијала и знам какве емоције су тада биле присутне и какве су сада. Неки људи нису вредни да се забораве, вредни су да их стално спомињемо и чинимо све, што је до нас да успомене на њих живе. Посебан жал је што тренер није више међу нама и што уопште правимо овакав турнир, али вероватно је то наш задатак као Немањића”, каже Марија, тренер клуба и додаје:
„Велика захвалност свим клубовима и тренерима који су дошли, такмичарима, мојој породици, мојим Немањићима, њиховим родитељима, мојим пријатељима, публици…Захвалност и директорима Александру и Ани, на уступању сале и подршци.”
“Ученик који заборави свог тренера, никада га није ни био вредан.”
