„Пре годину дана угасила су се четири млада живота. Шок. Неверица. Туга. Мали је овај наш град. Сви се познајемо. Деца нам заједно одрастају. Излазе на иста места. Исто се понашају. Сви смо свесни да је те ноћи у том аутомобилу могао бити било чији син. Вест је одјекнула као удар грома. Бол. Песница у стомак. Неверица. Омладина нема, у сузама. Дружили су се. Волели. Неки су били са њима пар сати пре трагедије… И одједном их више нема. Страшно је изгубити драгу особу. Страшно у сваком животном добу. И болно. Још страшније у тим младим годинама остати без другова. И то четири друга у истом дану. Трагедија. Како преживети? Како наставити даље? Четири сахране. Четири неутешне мајке, четири осакаћене породице. Колико снаге човек пронађе у себи да то преживи. Време ће можда ублажити бол. Али остаје празнина. Прерано су отишли. И не смемо их заборавити“.
Ово потресно подсећање на несрећу која се догодила 26. јуна прошле године, написала је Јелена Јовичић, мајка вршњака настрадалих младића Огњена, Николе, Ивана и Луке, истичући да иако сада ништа не можемо променити, њихова младост заслужује да их поменемо. Јелена нам је послала и песму коју им је посветила…
СОКОЛОВИ
Отишли синови, одлетели.
Од анђела крила добили.
Све снове са собом однели,
сва надања и сва сећања.
Све радости што младост носи,
прве љубави, осмехе…
Ветар у коси.
Остали другови, затечени, сломљени,
од бола неми.
Остали вољени, у неверици,
на лицима им бол и сузе.
Зашто их Боже прерано узе?
Остали осакаћени, без дела срца,
без дела душе.
У сузама се сад гуше.
Одлетели соколови, уместо у одрастање,
у недостајање.
Одлетели у вечност, у незаборав.
Четири друга, четири брата,
заједно свуда ишли, и заједно отишли,
да покуцају на рајска врата.
Утехе нема, ни објашњења,
али Господ је тако хтео,
да вас узме себи
и препусти вам небески свод цео.
Сигурно је велика потреба била,
да баш у том дану добијете крила.
Јелена Јовичић
