ПРЕДСТАВЉЕН РОМАН МИОДРАГА ДАНИЛОВИЋА „ПАПИРНА ЗБРКА“
Књига „Папирна збрка“ Миодрага Даниловића, односно, снажна прича о човеку који суочен са соспственом пролазношћу, покушава да уреди не само бројне медицинске налазе, већ и разуђени свет сопствених успомена, представљена је прошлог четвртка, 22. октобра, у Градској библиотеци „Владислав Петковић Дис“. О књизи, њеном настанку и улози књижевности у разумевању сопственог живота говорили су аутор Даниловић, Томислав Караџић из штампарије „Графопринт” која је објавила издање и библиотекарка Марија Радуловић.
КОНФУЗИЈА МЕДИЦИНСКИХ НАЛАЗА, СЕЋАЊА, ЕМОЦИЈА, НЕРАЗРЕШЕНИХ ОДНОСА…
Сам наслов ове дуже приповетке, новеле или краћег романа, „Папирна збрка“, читаоца уводи у два света. Први је конкретан, па ова синтагма у наслову указује на здравствени картон, пун медицинских налаза који бележе човеково телесно стање сводећи га на анализе, анамнезе и дијагнозе. Док овај други упућује на унутрашњи свет, на збрку сећања, емоција и неразрешених односа које човек носи са собом, рекла је библиотекарка Марија Радуловић на промоцији књиге Миодрага Даниловића.
– Баш између та два света налази се главни протагониста „Папирне збрке“ који на почетку књиге напушта болницу, тј. бежи из болнице и креће се градом, тумара кроз сопствену прошлост, сусреће се са успоменама и привиђењима, уз покушај да сопствени живот сагледа изван идентитета који су му други доделили. Таква прича која полази од телесног и конкретног отвара питања слободе, идентитета, стварања и коначности. „Папирна збрка“ води читаоца кроз надреалне и метафизичке пределе у којима се на појединим местима прошлост враћа као прогонитељ, сећање постаје готово опипљиво, а границе између стварности и сна и привиђења губе чврстину – нагласила је Марија Радуловић, отварајући питања: шта се догађа када човек не може да побегне од сосптвених успомена, може ли књижевност да му помогне да их разуме и да ли понекад и сама постаје простор у којем се оне још снажније враћају, шта од једног живота остаје када се суочимо са његовом коначношћу…?
„РАСПЕТЉАВАЊЕ НАЈКОБНИЈЕ ЗБРКЕ: ОНЕ У ГЛАВИ“
Миодраг Даниловић напомиње да назив књиге нема везе са разнородним прозним текстовима који су жанровски неуклопљени, већ се сасвим јасно односи на збрку медицинских налаза који крену код човека да се гомилају кад се нађе у ситуацији да му се живот преко ноћи промени и када изненада од здравог човека буде сведен на идентитет пацијент.
– Није есејистичка књига која обрађује тему болести, већ је краћа проза, или можда новела у којој се истражује, кроз путешествије главног јунака, сам проблем изласка из болесног стања. На почетку књиге главни јунак бежи из болнице. Свако поглавље је следећа станица, а његов пут постаје све драматичнији… Нејасно је да ли он сведочи неке већ избледеле форме егзистенције око себе, или је можда он избледела форма егзистенције која оставља последње трагове на путу своје свести… У том не толико веселом сижеу, у тој црној нити која се провлачи кроз књигу, постоје моменти веома „откаченог“ хумора који исмејава оно што нас генерално све плаши – смртност. И како се све више суочавамо са трагичним ситуацијама, смртност постаје наша сенка. У сусретима са неверним женама, напуштеним мушкарцима, измишљеним полицајцима, у моментима када се главни јунак откачиње од здраворазумског нормалног тока свести почињу занимљиве „игранке“ са овом темом – рекао је аутор за наш лист.
Даниловић је открио да је идеја за писање аутобиографска, јер се прошле године и њему живот изненада променио, што га је подстакло да размишља на који начин човек доживљава себе. Књигу је посветио докторки Весни Дмитровић из Горњег Милановца, која му је помогла да „распетља ону најкобнију збрку: ону у глави“, како каже, пружила му је оно најважније – разумевање и осећај сигурности током лечења. Такође, роман је посветио и свим лекарима који свом позиву приступају на исти начин као докторка Дмитровић.
Томислав Караџић, из штампарије „Графопринт”, говорио је о томе шта га је подстакло да објави књигу малог обима која оставља јак утисак, о издавачким изазовима и положају аутора који се не уклапају у комерцијалне.
– Морате да препознате људе који завређују да њихова дела остану запамћена и записана. Као један врстан интелектуалац, Даниловић је изузетно драг човек, а у круговима образованих људи врло поштован и цењен као ликовни критичар. Највеће дистрибутивне куће немају довољно интересовања за квалитетнију литературу, ако није популарна и ако нису звучна имена, као ни за младе ауторе. Морамо да се боримо да се читају квалитетније књиге. Друштвене мреже су једна од могућности за повезивање писаца и публике – рекао је Караџић.
ЗАКЛЕТИ ПЕШАК, ПЕСНИК, ПРОФЕСОР…
„Миодраг Даниловић је рођен 1981. године у Горњем Милановцу, где је завршио основну и средњу школу. Дипломирао је на Филозофском факултету Универзитета у Београду. За дипломски рад „Аутопортрети ране српске модерне“ добио је 2008. године Награду Спомен-збирке Павле Бељански, која се једногодишње додељује за најбоље написан рад са темом из националне историје уметности.
Члан је Међународне асоцијације ликовних критичара и активно се бави кустоским и критичарским радом. Објавио је бројне стручне радове, монографске текстове, студије и чланке са темама из историје уметности, музике, стрипа и филма. Поезију и прозу објављивао је у ревији за културу „Арт 032“, „Агону“, „Пољима“, дневним новинама „Данас“… Поред радова публикованих у периодици, до сада је објавио три књиге: „Сиви збег“, „Антипедагогија“ и „Фрагменти породичне хронике“. Поред тога, био је и фронтмен, аутор текстова и музике два бенда – „Красни“ и „Бело у боји“.
Заклети је пешак, не носи кишобран, више воли мачке од паса, песник је са стопроцентном животном, а професор са пуном радном нормом.
Живи у Горњем Милановцу, ради у Чачку“, наведено је у биографији писца „Папирна збрка“.
Н. Р.
