РОМАН ЛАУРЕ БАРНЕ О РАСТКУ ПЕТРОВИЋУ ПРЕДСТАВЉЕН У УМЕТНИЧКОЈ ГАЛЕРИЈИ
Иако је ово била до сада трећа промоција њене нове књиге у неком галеријском простору, а десета укупно у Србији, по речима ауторке, нема бољег простора од Уметничке галерије Надежда Петровић да би се представио њен нови роман „Све моје сестре“, посвећен Растку Петровићу и породици чувене сликарке рођене у Чачку, рекла је у уторак, 16. новембра увече, Лаура Барна, историчарка уметности по вокацији, књижевница по духовном стању. Београдска ауторка је приповедач, прозни писац, романсијер, есејиста, ликовни критичар… Објавила јевише од 15 књига у овим жанровима. Књига је представљена у окриљу изложбе Парски атеље Надежде Петровић, који је наметнуо и својеврсни епилог ове вечери, изражен спонтаним уверењем – Као да је ту негде, и опаском – Њена рука је све ово додиривала …
СРЕЋА И НЕСРЕЋА
Растко је имао само 17 година када је Надежда умрла 1915. године. Био је најмлађе од деветоро деце Мите и Милеве Петровић. Имао је срећу да буде миљеник, мажен и пажен, али и несрећу да буде сведок бројних смрти својих најближих… Имао је седам сестара и једног брата. Та чињеница условила је наслов књиге „Све моје сестре“… После Другог светског рата му нису дозволили да се врати у земљу. Нашли су га мртвог на једној улици у Вашингтону са писмом сестре Зоре у рукама…
Драгана Божовић, кустос Уметничке галерије и аутор капиталне монографије о чачанским годинама породице Надежде Петровић, зналачки је водила разговор о овој књизи, запажајући да је роман написан високом динамиком у коме је ауторка спретно прожимајући, премостила релност и фикцију, дефинишучи Растков однос према породици као нераскидиву везу, и када је физички био присутан или далеко од својих.
– На 207 страна простире се измаштани монолог нашег великог књижевника Растка Петровића пун сећања везаних за његову породицу, сестре и цео живот богат људима и догађајима. Уз богату биографију главног јунака, основа романа је Растков однос према сестрама приказан реалним и измаштаним породичним сликама. Осим путовања и живота у различитим земљама, ту су и разговори и преписка са великанима наше и светске културе: Андрићем, Црњанским, Шумановићем, Пикасом, руским сликаром Врубељом. Књига је, такође, сведочење о модернизацији Београда и сазревању наше интелектуалне елите на почетку 20. века. Захваљујући таленту и списатељском умећу, Лаура Барна вешто повезује ове теме и догађаје. Тиме успешно описује ковитлац живота који је посебно приметан код надарених људи који освајају свет, попут Растка Петровића. Иако знамо да је због разлике у годинама између Растка и Надежде остала једна празнина и много неоставрених разговора, у роману су они по искуству, годинама и уметничкој храбрости у модернизму, два равноправна бића, а њихови трагични животи су ту разлику избрисали – сублимира своје утиске Драгана Божовић.
ОД АЛБАНИЈЕ ДО ПАРИЗА И ВАШИНГТОНА
Ово „Деретино“ издање рецензирао је уредник Зоран Богнар, између осталог и речима да роман „белетристичким умећем пребогат монолог Растка Петровића – сведока васколике породичне судбине – осветљава кроз искушења, болове, симболику албанске голготе, сјај Париза, и југа Италије, или шумове прапостојбине Африке. Ту су и одјеци теразијских корака, ромора хотелмосковских сенки из Берлина, ратних болница, галерија и вашингтонских прозора с погледом…“
Инспирацију за роман Лаура Барна је нашла у самој породици Петровић која је по пресељењу из Чачка у Београд, у Ратарској улици, постала право интелектуално стециште – Епикуров врт уметника, чак и из региона. Познато је да је, поред осталих, чест гост био и вајар Иван Мештровић, који је долазио – да ли због прелепе Анђе или код Димитрија. Углавном, сви су се ту окупљали, имали кружоке, одвијале су се културолошке, политичке расправе…Дакле, једна веома, веома жива породица, примећује ауторка романа, којој је породица Петровић база, полазиште овог дела. У таквом окружењу стасава и Растко, а није чудо што су и свих седам сестара биле или песникиње или сликарке…
ДИПЛОМАТА ОД ВЕЛИКЕ ПОЕМЕ
-Роман сам почела од „Велоког друга“, то је поема, заправо од преласка Албаније и то је кључ за сва дела Растка Петровића и начин на који их је он компоновао. Као седамнаестогодишњак је прешао Албанију и Проклетије у новембру месецу, то је било више него страшно за једно дете… Рекао је тада да је његово тело било потпуно испражњено од свих могућих емоција. Створио се простор који је он после пунио у то време авангардним уметничким поривима и експресијама. Тако су настале, прво „Велики друг“, невероватна поема за то време, 31 његов вршњак је остао на Проклетијама, а после тога долази 1922, његова збирка песма „Откровење“ коју кад бисте данас било ком издавачу понудили они би је одбили. Толико је авангардна и модерна, језички, концепцијом, стилом… Опет је тај Париз, у коме се Растко нашао стицајем околности, а не зато што је то желео, имао значајан утицај на њега. После преласка Албаније сачекали су наше избегле на Крфу француски бродови, одвезли су га у Ницу, после тога је пребачен у Париз, где је завршио Правни факултет, и никад се није тиме бавио, али му је то обезбедило основе за живот и дипломатију, и услов да се бави уметношћу, не само писањем, већ и сликарством –наводи Барна.
НАДЕЖДА, АНИМУС И АНИМА…
Своју фасцинацију Надеждином улогом у породици и друштву изражава речима – Кад мало загребете, то је невероватно каква је личност Надежда била…
А Надежда Петровић, један од главних ликова ове књиге, била је један од ауторитета и у кући Петровићевих, уопште. Била је истовремено и мушка и женска глава и анимус и анима, за свих 13 деце у кући Петровића, од којих је деветоро преживело…
– Ја сам узела Растка Петровића као главног лика, роман је писан у првом лицу, само један део говори у трећем лицу и ту се појављује Надежда која завршава целу ову причу о Растку… Иако је Растко Петровић умро 15. августа 1949. године, а Надежда 1915, она се провлачи кроз цео роман, зато што је она практично била сенка која га је пратила кроз цео живот и штитила од свих његових лудости, испада, био је прилично жив, енергичан, јак, храбар, пре свега, јер радити то што је он радио у своје време је заиста била велика храброст, која је увела модернизам у Србију. Надежда је у овом роману увек поред Растка, она је део свих нас, она је његов коректор, саветник, џак за ударање, разлика у годинама премошћена је модернизмом који су обоје заступала – рекла је Лаура Барна указујући на нит којом их спаја у зрелости, независно од ове и оне стране живота…
ИСТРАЈАВАЊЕ „ВАРВАРА“, ЗАЛОГ МОДЕРНИЗМА
Ауторку радују добри одјеци код читалаца и критике и зато што је то роман о српским модернистима који су отворили нека „нова“ врата у Србији, а у то време су били јако млади… Посебна је била одговорност писати о њима и њиховој улози у времену у коме су стварали и односима према уметности, истиче Лаура Барна. Милош Црњански, Даница Марковић, Исидора Секулић, Иво Андрић, Сибил Миличић, Моша Пијаде и Растко Петровић, дакле плејада младих људи који су имали много храбрости да истрају до краја, иако је на њихов рад била прилично осута паљба у то време.
-Присталице традиционализма говориле су: -Ево, дошли су неки варвари, школовани на западу и хоће да руше наш традиционализам са јаким мирисом тамјана у једној малој Србији. Међутим, то је био погрешан корак, како то обично бива са нечим што је непознато, али захваљујући њиховом истрајавању и увођењу модернизма и наша садашња уметност се заснива на тим основама. И Надежда је била несхваћена, јер је чисти академизам и рад у атељеу заменила изласком у природу… Модернизам уводи оснивањем уметничког покрета „Лада“, Сићевачком колонијом, Првом југословенском изложбом,
Кустос Драгана Божовић је, такође, изразила дивљење упућено припадницима чувене групе коју је чиноло „великих седам“, основане у Хотелу „Москва“ 1919, речима: – Са колико мало година су ти људи стварали велике ствари!
Одломке из романа читао је Огњен Грујић, матурант чачанске Гимназије.
Зорица Лешовић Станојевић
