СВЕТ КРОЗ ОБЈЕКТИВ И ДУШУ МИЛИЦЕ КАРАН ‒ „ДЕВОЈКЕ ОД ПАПИРАˮ

СВЕТ КРОЗ ОБЈЕКТИВ И ДУШУ МИЛИЦЕ КАРАН ‒ „ДЕВОЈКЕ ОД ПАПИРАˮ

(„Фотографија је ухваћена лепота живота.ˮ Тара Чисхолм)

Тешко је речима исказати шта је то што чини уметника, али једна од његових особености  свакако је и дар да у свему што га окружује, радосном или сетном,  види нешто лепо, а да затим успе ту лепоту тренутка да представи другима, који ће видети слично што и он, али на једноставнији и пријемчивији начин. 

Милица Каран, која се на друштвеним мрежама представља као „Девојка од папираˮ, засигурно успева у томе да фотографијама, њиховим специфичним дизајном и пропратним текстом, ослика „неподношљиву лакоћу постојањаˮ кроз слатке залогаје, осунчане улице, носталгичне сусрете, загрљаје, стихове, порубљене хаљине, отргнуте цветове, осмехе и збиље, смену годишњих доба, даљине и блискости. Као неко ко се, између осталог,  бави и креативним дизајном на друштвеним мрежама, она сарађује са различитим компанијама представљајући њихове производе на себи својствен, креативан и естетски начин, спајајући притом класично и савремено. 

Разговарали смо са овом суптилном и нежном, али такође борбеном и веома успешном младом женом, о професији креатора садржаја, начину да се „ухвати тренутакˮ на друштвеним мрежама, али и сачува оно што је дубоко лично, о заљубљености у два различита града, али и љубави која преображава и спашава, баш као и вера, о носталгији, савременом свету и начину на који се „отима радост данима што бежеˮ.

Као неко ко посматра свет проницљивим уметничким оком, шта видите када огледнете сопствени лик, душу, свакодневицу у огледалу? Како бисте представили себе некоме ко Вас не познаје?

‒ Борба. Видим борбу за правду и срећу. Свакодневни напор да учиним нешто боље и више. Не сматрам да је за то потребна велика физичка снага, већ пространство ума које нас изнова може одвести на разна места; како на јави, тако и у машти. Конкретније, за себе бих рекла да сам неко ко, и поред тешког задатка званог живот, и даље верује у верност, писање писама и мали круг искрених пријатеља. У огледалу често видим све што ми се код себе не допада, али осмехом разоружавам и сопствени дух.

Драго ми је, мада се помало и стидим, када неко похвали моје фотографије или рад, не схватам то олако. Сваку реч пажљиво саслушам и дубоко је доживим. Понекад ми кажу да предвиђам ситуације, али ја само превише детаљно анализирам, јер су ми мимика и гестикулација човека веома занимљиве и много говоре. Зато је „Девојка од папираˮ постала Mila Karanowa – одрасла је, зна шта жели, сањари, али сада чврсто стоји на земљи и тако наставља своју борбу на различитим пословним пољима.

Родом сте из Чачка и често му се враћате делећи притом емотивне и носталгичне фотографије на друштвеним мрежама. Шта за Вас представља Чачак, на који начин Вас је обликовао и шта га све чини драгоценим у Вашем срцу?

‒ Чачак је једна мистерија (смех). Док сам живела тамо, знао је да ме умори. Ваљда што сам свуда стизала пешака, као и константан контакт са превише људи, који несвесно исцрпљује и оно креативно у нама. Ипак је за то потребан мир, па чак и самоћа. Сада већ откуцава четири године како нисам у Чачку и ужелим се брже него што помислим. Ужелим се природе, али, наравно, из тог недостајања не искључујем ни породицу, јер, колико год да сте далеко, увек више бринете када нисте на дохват руке. С годинама долази страх од недостатка времена и патња због раздвојености, али, баш из тог разлога, сматрам да је неопходно показати љубав. Дешава се да некад буде касно и то себи никада не опростимо. Могу слободно рећи да је део срца у Чачку, а не обрнуто, јер тамо где сте проживели одрастање остаје скоро пола живота.

Ваше занимање је веома креативно и омогућава спој модерних технологија и традиционалних вредности, као и испољавање својеврсне дигиталне уметности и естетике животног. Можете ли нам рећи нешто више о томе шта подразумева занимање креатор садржаја? Како сте се одлучили за тај посао, да ли је било тешко у почетку, са ким сте сарађивали до сада и колико сте напредовали на том пољу?

‒ Креатор садржаја; већ прва реч све описује. Испољити своју креативну страну је вид уметности која је обично хоби. Даје нам слободу да испољимо све што нам је на души. Поред редовног посла у домаћој текстилној фирми, то је моје секундарно занимање и на том пољу постоје две стране где покушавам да балансирам – вођење Инстаграм профила за одређене професије и „инфлуенс” садржај, који подразумева да сам испред објектива у сарадњи са различитим брендовима. Све то долази и делује нормално ако сте природни у томе. Ако стојите иза свега што представљате. Тако сам имала прилику да сарађујем са „Лореаломˮ, „Штаркомˮ, али и многим малим брендовима од којих волим један посебно да истакнем, чији сам и амбасадор, из разлога што заједно пролазимо разне процесе и померамо границе, а реч је о „Куглофу Дрина” кроз који се може видети да негујем уметничку и софистицирану страну дигиталног садржаја. Ту сам да помогнем људима који немају времена за то или им једноставно недостаје мало креативног „наступа”.

Шта је то што Вас разликује од осталих креатора садржаја и што представља есенцију Вашег идентитета уплетену у „Ками дизајнˮ и оно што је препознатљив потпис у најразличитијим пословима које сте радили?

‒ Не волим да се поредим са другима, што често саветујем и људима око себе. Сви смо производ различитих идеја, па тако сматрам да можемо писати о истој теми, али произвести потпуно различиту емоцију. Водим се љубављу у свему и то је нешто по чему ће ме увек препознати.

Шта чини лепшу страну друштвених мрежа и који садржај најчешће делите са својим пратиоцима, а шта Вам се можда не допада у том дигиталном простору? Које су све могућности социјалних платформи данас и да ли их користимо на прави начин?

‒ Дефинитивно, људи који једнаким интензитетом уживају у лепом. У стварању, дељењу и подршци. Путем Инстаграма сам упознала дивне људе за које сам сигурно могла да сањам да постоје. Оно што ја волим да поделим су за некога лепе фотографије, али за мене једнако важне и речи које често имају ироничан или двосмислен значај, што ме веома забавља. Не допада ми се што има свачега у том садржају и што још увек нисмо смислили формулу за младе, како да каналишу беспотребно. Сматрам да је најбољи одмор природа, као и друштво у ком заборавите на телефоне.

Да ли сматрате да већу моћ имају фотографије или ипак речи? Која је предност једног у односу на друго и шта се све може постићи њиховом правилном синергијом?

‒ Што се тиче дигиталног света, то је дефинитивно фотографија, која нам прво привуче пажњу шта год да „отворимоˮ на телефону. Лично, више волим реч, али ми је најлепша на папиру. Отуда и моје Инстаграм име. Када уроним у редове, у мојој глави су слике. Зар има нешто лепше од две маште (писац и читалац) које стварају нови универзум.

Пишем и ван онлајн света, шаљем радове на разне конкурсе, па је тако моја песма објављена 2014. године у „Зборнику љубавне поезијеˮ у оквиру „Креативне радионице Балканˮ, а прозни текст 2021. године у зборнику „Лучоноша Микрокозмаˮ у склопу уметничке колоније „Панонски бисериˮ.

Чини се да успевате кроз речи и фотографију веома успешно да дочарате лепоту тренутка и свакодневног живота. Која је разлика између живота кроз објектив и оног који се живи ван камера?  Које „ситницеˮ су зачин без кога би живот био безукусан и досадан, а шта је то што Вам помаже да после тешких тренутака дан ипак завршите са осмехом? 

‒ Не могу без гласа оних које волим и без музике. То ми даје највише енергије, а када сам уморна, лако се успавам када ми супруг чита нешто из наше библиотеке.

Све оно испред и иза камере сам ја. Нема разлике. Моје фотографије преносе све оно што ме испуњава – књиге, керамика којом се бавим из хобија и која је утицала на мој креативни свет и отворила ми прозор ка смирености и времену само за себе, као и све што има везе са цвећем, сунцем и природом, јер ми то доноси благостање и нове идеје. И љубав.

Одувек сам веровала у праве љубави, само треба бити стрпљив, помало храбар, али и оштроуман и поштен. Тако љубав дође, а остаје уз слогу и заједничку борбу.

Свако ко зна за Вас као „Девојку од папираˮ не може да се не сретне и са „Лутком без нитиˮ, односно Вашим супругом и талентованим писцем Ненадом Караном. Успевате да вратите веру у чаролију истинске љубави онима који су сматрали да је љубав данас изгубила своју снагу и суштину. Колико Вам је ова љубавна прича променила живот, како сте се пронашли и сачували и шта је за Вас права љубав?

‒ Лутак и Девојка су једно другом променили живот из корена. Иако су невероватном срећом пронашли оно за чим су трагали, морали су да се суоче и са разним препрекама. Девојка је због њега променила град, па није ни чудо што је то баш град љубави и толеранције. Познанство нас је сачекало на самом северу, где смо се обоје упутили у непознато, пратећи осећај речи које су нас спајале и пре додира. Као неко ко се не уклапа у стереотипе, свакодневно се трудимо да останемо иза поступака да је љубав вечна. Књига коју данас ишчитавамо пред спавање је његов трећи рукопис за који се надамо да ће бити објављен. Без вере се не бисмо пронашли, па зато увек наглашавам колико је она важна и колико је сваки човек који верује ‒ срећан и испуњен човек.

Уколико бисте упоредили електронске медије са штампаним новинама, чему бисте дали благу предност и шта бисте, визуелно или садржајно, променили и код једних и код других када бисте добили ту могућност?

‒ Штампу не читам, али волим да скупљам новине или одређене примерке по нечему значајне. Време ми измиче великом брзином. Да се ја питам, још бисмо користили поштанске говорнице и живели у ишчекивању. Није драж у ономе што се „сервираˮ одмах.

Одабиром фотографија уз овај интервју, Ви ћете га креативно уредити, а остављамо Вам и слободу да одаберете најдражи стих, цитат или сопствену мисао која ће заокружити наш разговор уместо поздрава.

‒ Волим да се подсетим оне „Време не може да се врати”, па ме то мотивише да, и када не могу, урадим још то мало. Буде на крају времена за све, али поента је трошити га паметно, бити свој и искрен.

Милица Каран нам је показала да се сваки посао најбоље и најуспешније ради када се у њега унесу искреност и душа, јер она успева да романтизује и дочара истинску лепоту неког, наочиглед обичног и свакодневног, предмета, тренутка или осећаја, али нас такође учи да не дамо свој мир, породицу и осмех ни за шта материјално, јер тренуци брзо пролазе, али се вечно памте, нарочито када их у времену замрзне објектив камере.

Марија Миљуш