ВЕРА АЋИМОВИЋ, ЂАК ГЕНЕРАЦИЈЕ ОСНОВНЕ МУЗИЧКЕ ШКОЛЕ „ДР ВОЈИСЛАВ ВУЧКОВИЋ“
„Чачански глас“ већ годинама објављује текстове посвећене ђацима генерације основних и средњих школа са територије нашег града. Овогодишњи серијал текстова започињемо са изузетном ученицом генерације. Са ВЕРОМ АЋИМОВИЋ, ђаком генерације Основне музичке школе „Др Војислав Вучковић“ и ОШ „Милица Павловић“.
Бити најбоља у генерацији за Веру Аћимовић представља круну континуираног вишегодишњег рада, али и потврду да се посвећеност исплати. „Музичка школа ми није била само обавеза, већ и место где сам се увек прелепо осећала, па ми ово признање даје огроман ветар у леђа за све што следи“, наглашава Вера. Ова млада девојка није само једна од најбољих. Она је, можда можемо рећи, најбоља међу најбољима, с обзиром на то да је и ђак генерације у Основној школи „Милица Павловић“.
– Лагала бих када бих рекла да је увек било лако. Бити истовремено максимално посвећен редовној школи и клавиру захтева пуно дисциплине. Било је дана када су се преклапале припреме за такмичења из знања и клавирски наступи, али када нешто истински волите, не размишљате о умору, већ о свом циљу. Кључ је био у доброј организацији и подршци породице и наставника.
Да би ускладила учење и дружење, Верини дани су били добро испланирани, и тог плана би се најчешће држала:
– Било је и дана када је све кретало у супротном смеру од предвиђеног плана. Дешавало се да ме неке неочекиване околности одведу на другу страну и да тога дана не остварим све што сам замислила. У тим случајевима, родитељи би ме подсећали да није смак света и да нисам робот, а касније би се испоставило да су били у праву. Увек сам се трудила да пронађем време за дружење, као и за дуге шетње кроз мој крај и околину у којима највише уживам. Прави пријатељи су имали разумевања за моје обавезе и били су ми велика подршка.
Наравно, Основна музичка школа ће за Веру увек бити у најлепшем сећању:
– Сваки час код професора Филипа и професорке Магдалене био је за мене права авантура. Посебну чар су имале прве године школовања када смо моја другарица Нина Јаџић и ја заједно похађале часове клавира, а некада и свирале дуо. Тада смо заједно наступале на великом концерту на Градском тргу, а на Републичком фестивалу музичких и балетских школа Србије освојиле смо прву награду са максималним бројем поена. Тада су сви чланови жирија устали да нам аплаудирају што се, иначе, не дешава тако често. Посебно ћу памтити и онај јединствени осећај пред излазак на сцену – спој треме, узбуђења и адреналина, а затим и олакшање и радост након успешног наступа.
Како каже, професор Филип Лукић и професорка Магдалена Поповић су посебно заслужни за све што је до сада постигла:
– Захваљујући професору Филипу сам посебно заволела клавир и стекла основна знања и вештине у свирању клавира, а касније сам наставила са њим да радим на часовима солфеђа и теорије музике. Он ми је посебно, несебично, помагао када сам се припремала за такмичења. Био би у стању да по више сати останемо да вежбамо диктате, ритмичке и мелодијске вежбе, интервале, тетрахорде и све то уз широки осмех. Трећи разред Основне музичке школе сам наставила са професорком Магдаленом. Она је увек радила са мном онолико колико је потребно и није се чврсто држала предвиђене школске сатнице. Ако би проценила да треба још, држала би ми додатне часове. Увек би ме похвалила када навежбам предвиђено дело, а када дођемо до краја имала је обичај да каже: „Е, сад тражимо длаку у јајету”. Онда бисмо усавршавале неке ситније детаље и полако, али сигурно, доводиле моје свирање до најбоље могуће тачке. Не би јој било тешко да ме чује и на распусту, ако треба. Још бих истакла да је увек пажљиво бирала програм за мене, али би узела у обзир и моје мишљење. То значи да дело буде довољно захтевно, популарно, али и да се мени допада. Бескрајно сам јој захвална на тој преданости и несебичности.
Вера је ишла на бројна такмичења из солфеђа, теорије музике и клавира и на сваком освојила неку награду. Нека од њих су Републичка такмичења Удружења музичких и балетских педагога Србије, као и Заједнице музичких и балетских школа Србије; Међународни фестивали словенске музике; Фестивали музичких и балетских школа; Међународна такмичења „Виртус пиано”, „Музички отисак”, „Војислав Лале Стефановић” и друга.
– Иако музика одузима већи део мог слободног времена, мој вентил од обавеза су дуге шетње и вожње бициклом. Обожавам да истражујем свој крај и локална места око Чачка. Тренутно се не бавим спортом. Раније сам тренирала кошарку, али због недостатка времена и потребе да сачувам руке за клавир, морала сам да престанем. Сада радим као помоћни судија на кошаркашким утакмицама. Када имам времена, бавим се и цртањем и сликањем. Највише волим да сликам животиње и пејзаже.
Без икакве дилеме Вера је уписала Средњу музичку школу, јер је музика нешто што је највише занима. Радује се што ће наставити школовање у класи професорке Магдалене, а ове године је уписала и први разред соло певања у класи професорке Драгане Вуковић.
Иако ће тек започети средњошколско музичко образовање, Вера је већ одлучила чиме ће се бавити у животу.
– Моја одлука је већ сада чврста – свој живот апсолутно видим у музици. Желим да након средње школе упишем Музичку академију, да наставим да се усавршавам и да једног дана, можда баш као моја професорка преносим ту љубав према клавиру на будуће генерације.
Пошто је почео распуст, својим вршњацима је поручила да уживају у њему, али и да верују у своје снове и да се не плаше великог рада.
– Успех не долази преко ноћи, и потпуно је у реду ако некада наиђу тешки тренуци или умор. Најважније је наћи оно што вас истински испуњава, било да је то музика, наука, спорт или нешто друго, јер када радиш оно што волиш, границе не постоје – нагласила је Вера Аћимовић.
Приредила: Нела Радичевић
Фото: Архива Вере Аћимовић
ТАЛЕНАТ И ОСОБИНЕ КОЈЕ КРАСЕ ПОСЕБНЕ ЉУДЕ
– Вера Аћимовић је изузетно дете са више талената. Њен предан рад, ангажовање, као и наступи на различитим фестивалима, међународним и републичким такмичењима су резултат озбиљног и темељног приступа инструменту. Вера је освојила многе награде на такмичењима и била запажена од жирија. Код Вере је све ишло постепено, уз велики рад и пожртвованост. Право је задовољство радити са дететом као што је Вера. Оваква деца заслужују пуну пажњу, неговање, како би једнога дана постали велики обликовани уметници. Дуги низ година нисам имала квалитетног ученика попут Вере која, поред талента, рационалне и емотивне музичке интелигенције, поседује дивне особине какве красе посебне људе. Надам се да ће Вера наставити кроз даљи развој у Средњој музичкој школи да ниже још веће успехе. О томе ће се тек причати. Јако сам поносна на Веру. То су прави бисери, а могу рећи и дијаманти – изјавила је професорка Магдалена Поповић.
