Милош Гавриловић Гавро и Миодраг Вуковић Селе
Aktuelno Grad Kultura

TУЖНА ПРИЧА: О људима који су стварали Драмски студио чачанског Дома културе

3.МИСИЈА КОЈА ТРАЈЕ – ЧЕТИРИ И ПО ДЕЦЕНИЈЕ ДОМА КУЛТУРЕ (5)

Пут до настанка нове зграде и пете по реду институције културе у граду на Морави био је дуг и трновит

 

TУЖНА ПРИЧА

Прича посвећена драгим људима, који су током три деценије стварали историју Драмског студија Дома културе и који су нас прерано напустили

 

Милош Гавриловић Гавро и Миодраг Вуковић Селе
Милан Гавриловић Гавро и Миодраг Вуковић Селе

Историју Дома културе дугу 45 година обележили су многи људи и догађаји. У саме темеље установе, уграђен је дух, енергија, хумор свих, који паралелно са уздизањем Дома културе, граде и непролазни дух нечег новог, креативне енергије и заноса од ког је настао Драмски студио – неформално чачанско позориште.

Нажалост, већина оних, заслужних за оснивање, рад и креативне домете Драмског студија нису више међу нама: Милијан Милошевић Црни, Оливер Викторовић, Петар Панић Шуле, Слободан Матовић Џаја, Миодраг Вуковић Селе, Гордана Гоца Петковић, Душан Дуканић, Вук Томовић, Славиша Батинић. Првих дана јануара 2017. године, напустио нас је и Милан Гавриловић Гавро, глумац у представама „Пурпурно острво“, „Малограђанска свадба“ и „Маратонци трче почасни круг“.

Опуштена атмосфера у Драмском студију
Опуштена атмосфера у Драмском студију

Долазак Милијана Милошевића Црног на место директора Дома културе 1973. године у многоме је променио функционисање рада институције. На први поглед све оно што је замишљено претходних година је постојало и даље, али Црни је био заслужан да поред одличних гостујућих представа, концерата и изложби, у пуној мери заживи и аматерски рад и продукција Дома културе. На првом месту раних седамдесетих, акценат је стављен на рад тек формираног Драмског студија, чија улога је била незахвална, он је у пуној мери требало да надомести недостатак Градског позоришта угашеног 1956. године. Црни, велики заљубљеник у театар, врло брзо је поставио коцкице на правилан начин. У Чачак је довео, младог талентованог позоришног редитеља Оливера Викторовића, који ускоро постаје и стални редитељ Драмског студија. Радили су поред њега у Драмском и многи други истакнути позоришни радници, глумци и редитељи: Зоран Бећић, Слободан Ж. Јовановић, Милан Караџић, Бранислав Гузина, Дарјан Михаиловић, Ања Суша и други, али је Оливер трајно обележио позоришни аматеризам у Чачку. У старту се играју врло захтевни класични комади, попут Шекспировог „Ричарда III“,  или Држићевих комада „Скуп“ и „Дундо Мароје“. Стуб ових представа, а и укупног рада Драмског студија седамдесетим су глумци Милутин Гиги Јевђенијевић и Зоран Кривокапић, који напуштају Драмски, свако из свог разлога  почетком осамдесетих година. База Драмског студија биле су чачанске средње школе, посебно чувена чачанска Гимназија. Ученици ове школе, поред нешто старијих колега постају „кичма“ Драмског студија, а у седамдесетим то су: Љубиша Ћирковић, Драга Ћирић, Душан Дуканић, Зоран Вучковић, Весна Тешић, Горан Ћећез, Зоран Спасојевић и многи други. Они нешто старији, али присутни од самог почетка на разне начине и без којих рад Драмског студија није могао да се замисли су Слободан Матовић Џаја и Бранко Благојевић Ђембо, који постају заштитни знак и маскоте чачанских позоришних аматера, познати не само у Чачку, већ широм тадашње Југославије, не само по глуми, већ и по доброј шали и вицевима. Почетком осамдесетих, у време пуне славе Драмског студија, успеха и на Савезним фестивалима позоришног аматеризма у Југославији, на репертоару доминирају текстови домаћих драмских писаца: „Како је Добрислав протрчао кроз Југославију“, Милована Данојлића, „Хамлет у Мрдуши Доњој“, Иве Брешана и надалеко чувено извођење „Мрешћење шарана“, по тексту Александра Поповића. Све време рада Драмског студија на матичној сцени у подруму Дома културе, своје комеде режира и игра веома успешно Слободан Матовић Џаја: „Лудак“, „Ја сам наследник Пелеа“, „Да ли ваша жена има чупаве ноге“.

Представа "Sporting Lajf", 1981
Представа „Sporting Lajf“, 1981

У раним осамдесетим на сцену ступа и једна нова талентована генерација, коју предводе: Маријета Живановић, Димитрије Илић, нешто касније Дарко Ницовић, Милан Гавриловић. Пажњу заслужују и чачанске глумице, које су у то време обележиле рад Драмског студија. Пре свих, нажалост недавно преминула глумица Лесковачког позоришта Гордана Петковић, Биљана Беба Божић, Драга Ћирић, Мирјана Херцог, Биљана Петровић, Снежана Тољић, Катарина Јоровић.

Директор Дома културе Милијан Милошевић Црни, био је наравно одговоран за богату, раскошну продукцију готово свих представа седамдесетих и осамдесетих година. Биле су то углавном скупе ансамбл представе, а на малој сцени Драмског студија играле су се камерне представе, али и оне забавне попут „То кад увати не пушта“, „Да ли ваша жена има чупаве ноге“. На овој сцени је играна и предства „Стругање маште“, коју је режирао Оливер Викторовић, а играли су Мирјана Карановић (тада на почетку каријере) и Оливер Викторовић.

Представа "Малограђанска свадба", 1997.
Представа „Малограђанска свадба“, 1997.

Црни је умео и знао да окупи људе значајне за рад Драмског студија и „веже“ их за рад Дома културе. Слободан Матовић Џаја, Зоран Кривокапић и Баћко Букумировић, временом постају запослени у Дому културе, Петар Панић Шуле је дугогодишњи DJ Disco cluba Дома културе, а Бранко Благојевић Ђембо у некадашњем „Пропалитету“ отворио је чувени кафић „Лав“. Зоран Спасојевић Спале (1959-2008) годинама је на свој оригинални начин водио Клуб Драмског студија, окупљалиште, не само глумаца и запослених у Дому културе, већ и многих људи значајних за културу града. Ту није свако могао да уђе, претходно је морао да прође Спалов тест – да ли дотично НН лице одговара и да ли се уклапа у дух места, ако тест прође успешно, постаје део једне велике породице уметника, али и бадаваџија широког спектра од доктора, полицајаца, конобара, спортиста, ђака и студената и многих других, који су редовно и повремено навраћали у познату „рупу“ – Драмски студио у подруму Дома културе. На овој локацији до дубоко у ноћ знали су да остану и бројни гости: глумци загребачког театра „Хистрион“, који су редовно посећивали Чачак, Асим Сарван, Љуба и Бода Нинковић, чувени Сарма, састав „Ођила“ и многи други познати и непознати уметници. Зидове Драмсог студија дуго су красили и мурали сликара Небојше Бежанића, који је након успешно одрађене сценографије за представу „Пурпурно острво“, од зарађеног хонорара отишао за Париз, где и сада живи. Ово својеврсно окупљалиште и култно место престало је да фунционише у првим данима 1991. године, када је наступило неко ново доба.

И златни дани Драмског студија су пролазили већ половином осамдесетих. Дошло је до извесног „замора материјала“, како то већ бива код аматера. Искуснији глумци, незадовољни приликама, оснивали су своје трупе, млађи по завршетку школе одлазили за Београд, а Драмски студио је постао окупљалиште и за неке нове позоришне трупе, попут Театра ТЕАУТУМ, који је предводио Миодраг Вуковић Селе, песник, сликар, позоришни радник. У предствама ТЕАТУМ-а, запажене улоге су остварили Радослав Букумировић Баћко и Милан Гавриловић Гавро. Позориште РАВАСИ, које је са успехом предводио Зоран Зики Кривокапић играло је ФРАГМЕНТЕ, Мјуриела Шизгала и промовисало у то време неколико младих глумаца Милорада Маричића, Стевана Марковића и Душана Даријевића.

Последња велика продукција и значајна представа Драмског студија у осамдесетим, била је „Пурпурно острво“, Михаила Булгакова из 1989. године, коју је режирао млади и талентовани редитељ Бранислав Гузина. Представа је у то време била, не само најскупља аматерска представа у земљи, већ и једна од скупљих када се рачунају и продукције професионалних београдских позоришта. У „Пурпурном острву“ запажене роле остварили су Милан Гавриловић Гавро (1964-2017), Зоран Спасојевић Спале (1959- 2008), Миодраг Вуковић Селе, преминуо 1992. године.

Ово је била и последња представа, која је на великој сцени окупила све најбоље из чачанског позоришног аматеризма.

Деведесете су обележиле мале продукције на сцени Драмског студија, које је све од реда режирао Баћко Букумировић са једном новом генерацијом глумаца: Александар Бећић, Ненад Илић, Дарко Ницовић, Маја Бараћ и други.

У двехиљадитим завршава се три деценије дуга историја Драмског студија, Оливер поново режира, овај пут Ковачевићеве „Маратонце“, а играју стари асови и нека нова лица: Зоран Кривокапић Зики, Оливер Викторовић, Бранко Тодоровић Тошке, Љубиша Ћирковић Ћирко, Милорад Маричић Мишо, Милан Гавриловић Гавро, Иван Радовић Агли, Катарина Дробљаковић, Наташа Томковић, Младомир Гавриловић и Драган Дуканац.

Драмски студио Дома културе престао је са радом 2002. године.  Покушаји да се обнови рад, били су безуспешни. Његово место убрзо заузима Глумачка радионица Дома културе, усмерена на рад са децом и младима, коју води Драга Ћирирић, некадашња глумица Драмског студија. Из глумачке радионице, потекла су нека, сада већ значајна имена српског театра и филма, али, то је већ нека друга прича. Нама остаје да негујемо успомену на све оне људе који су представљали историју Драмског студија и Дома културе.

 

Душан Даријевић

Оставите одговор