ПРЕДАВАЊЕ МИЛИЦЕ МИЈАТОВИЋ: „СОЛО ПУТОВАЊЕ ПРЕКО ТИХОГ ОКЕАНА“
„Милица Мијатовић је дипломирани палеонтолог и марински биолог. Од 2013. године живи номадским животом, путујући кроз више од 90 земаља широм света. Њена путовања далеко су од туристичких, кроз стопирање, камповање и волонтирање улази у срца локалних заједница. Вођена радозналошћу и љубављу према природи и људима, кроз лично искуство гради аутентичан поглед на различите културе и начине живота. Прешла је аутостопом од Лаоса до Бугарске, од Србије до Индије, скоро целу Јужну Америку и Мексико. Стопирајући једрилице, прешла је и Атлантски и Тихи океан. Њене приче настају на путу, искрене, узбудљиве и аутентичне.“
Овим речима је Верица Ковачевић, уредница Културно-образовног програма КЦ „Бора Ђорђевић“ Чачак, увела у предавање Милице Мијатовић, на тему „Соло путовање преко Тихог океана“ и представљање њене књиге „У наручју Посејдона“.
СВЕДОЧАНСТВО О ПУТОВАЊУ, СУСРЕТИМА И ЛИЧНИМ ДОЖИВЉАЈИМА
Ауторка књиге „У наручју Посејдона“ и светски номад, Милица Мијатовић, урадила је оно што звучи незамисливо – прешла је Тихи океан стопирајући једрилице и теретне бродове. Од Панаме до Француске Полинезије, Нове Каледоније, Вануатуа и све до Фиџија, између једрилица, удаљених острва и ноћи проведених у хамоку под звездама, нижу се приче о слободи, храбрости и људима који остављају дубок траг на путу. На предавању, под називом „Соло путовање преко Тихог океана“, које је недавно одржано у Клубу Културног центра, кроз фотографије, видео записе и личне приче, Милица је говорила о сусретима са локалним становништвом, природним лепотама, културним особеностима, али и о изазовима које носи самостално путовање на један од најудаљенијих делова света.
– И док већина нас само машта о слободи, Милица ју је потражила тамо где правила диктира искључиво природа. Своје несвакидашње искуство, борбу са суровим океанским ветровима, сусрете са аутентичним морским номадима, али и са самом собом у потпуној изолацији, преточила је у узбудљиву путописну књигу „У наручју Посејдона“, насталу као сведочанство о путовању, сусретима и личним доживљајима. Књига представља спој путописне прозе, дневничких белешки и размишљања о слободи, храбрости и снази коју путовање може да пробуди у човеку. Поред географских детаља и морских рута, њена прича нуди дубоко интиман осврт на то шта значи срушити сопствене границе и пригрлити потпуну независност – рекла је Верица Ковачевић уводећи у предавање и промоцију књиге Милице Мијатовић.
ОСТРВСКЕ ДРЖАВИЦЕ, ЗРНЦА ЗЕМЉЕ У ОКЕАНУ
У разговору за „Чачански глас“, ауторка је нагласила да су најјачи утисак на њу оставиле острвске државице, „као зрнца земље у огромном океану“. Како каже, то су непрегледна пространства, а океан се доживљава као пустиња у којој постоје оазе са људима.
– Дивно је било откривање различитих култура које, због сличног климатског поднебља, личе једна на другу. Људи се сналазе на готово исте начине, почевши од тога како кувају, шта једу, од чега праве одећу, обућу, куће, па до тога какву музику стварају, како се ките… Упознала сам читаву пацифичку културу и традицију, митове и легенде. Наравно, ајкуле и хоботнице су главне, китови, такође. Било је занимљиво упознати и локално становништво, али и Французе и Енглезе, јер сам са њима углавном била на бродовима. Заиста је било веома интересантно и узбудљиво. То је путовање које отвара видике и открива како људи живе на далеком крају света и, најважније, колико смо сви слични, јер смо једноставно људи – каже Милица Мијатовић.
„ЗЕМЉА СВЕТЛА“, НЕСТВАРАН, БОЖАНСТВЕН ОСЕЋАЈ
Посебан предео у Пацифику, за ауторку књиге су Маркизи, као први архипелаг до којег је стигла, кренувши из Панаме једрилицом. До Пацифика је требало прећи 4.200 наутичких миља или 8.000 километара.
– Да бисмо стигли до Маркиских острва пловили смо 34 дана. Иначе, то је један од најудаљенијих архипелага на свету и невероватно је колико је геолошки необичан. Светло је посебно карактеристично за Острва Маркиз, за ову аутономну област у Француској Полинезији. Многи их зову и „Земља светла“, јер је мотив светлости и свитања део њихове митологије настанка. Маркиска острва су као планине које се издижу ка небу, изнад којих увек има необичних облака због океана. То дивно преламање светла ствара атмосферу као да сте у сну, или у некој другој димензији. Предиван осећај, нестваран, божанствен. И људи су јако дивни, то су мале заједнице, на једном оствру, величине Малте, живи само 1.000 мештана. Удаљени су и од континената и од других архипелага, живе баш усред океана, где влада моћ мора, воде, у ствари, сила Посејдона – преноси своје утиске Мијатовић.
НАСУШНА ПОТРЕБА ДА СЕ ПОДЕЛЕ УТИСЦИ, ЕМОЦИЈЕ, ИЗАЗОВИ, НЕЗАБОРАВНИ ТРЕНУЦИ…
Ауторка књиге путује већ 13 година и, какао каже, живи на путу. „У наручју Посејдона“ је резултат њене потребе да почне да пише о свим искуствима које је доживела на дугогодишњим путовањима.
– То је била насушна потреба да се утисци, емоције, незаборавни тренуци ставе на папир и поделе са људима. Наравно, поред нестварних, чаробних тренутака, било је и тешких момената. На бродовима је проблем, углавном, био људски фактор. Највише је изазова било са посадом. Некада вам се учини да са неким можете добро да функционишете, а онда схватите да то није баш најједноставније. Пошто смо били на малом простору од 13 метара, усред океана, научили смо да се изолујемо, да себи обезбедимо приватност. Али, дешавало се да нам неко, ипак, загорча живот, што уопште није једноставно, поготову на броду – искрено прича Милица Мијатовић.
Путовање је започело стопирањем једрилице у Панами, до Фиџија, запараво до Балија, који се налази између Индијског и Пацифичког океана.
– Али, пред сам крај путовања, време је било гадно, олује, монсуни, кише, поплаве, клизишта, блатишта…, једноставно није могло да се живи. А од врућине су по кожи излазили црвени печати, ври крв од врелине. Било је веома спарно, као у сауни, и још горе, једва смо дисали. То ме је и натерало да се раније вратим, па сам последњи део пута прелетела. У таквим условима нисам могла да још неколико месеци чекам нову туру бродова – каже Мијатовић.
Иако је, наравно, неупоредиво брже и удобније путовати авионом, за саговорницу „Гласа“ је путовање бродом, ипак, фантастичан доживљај.
– Пошто волонтирање на броду на неки начин функционише као војска, волела сам дежурства у ноћној смени, јер сам тада била сама. Море, светлећи планктон, звезде, сазвежђа која излазе и круже, као да је океан зграбио шаку звезда и просуо их по таласима. То сам и у књизи описала. Само се чује ритмично кретање брода кроз таласе. Иако сте сами на тако малом броду усред огромног океана, фантастичан је осећај повезаности са универзумом – прича светска путница.
Порука књиге је да увек треба испунити своје снове, нарочито, дечије. Ово је био један од дечијих снова ауторке, како каже, желела је да пође „путем древних истраживача у земље вулкана и људождера“.
– Наравно, ништа није тако страшно и прастаро као што сам ја замишљала. Али, вредело је сваког напора. Не кажем да сви треба да путују бродом око света, али људи треба да испуне своје снове, јер, живот је кратак. Само храбро. Страхови су у 98 одсто случајева безразложни. Ни ја нисам била храбра, једноставно сам се уверила да се многих ствари не треба бојати, већ живети. Ништа није толико страшно, као наше предрасуде. Наравно, треба човек да буде пажљив и обазрив, али ми смо врло паметан и сналажљив народ, тако да не треба да се бојимо света – нагласила је за наш лист Милица Мијатовић.
Пошто је прошле зиме била у Југоисточној Азији, Милица је направила паузу да би се одморила, јер није лако путовати њеним темпом и написати књигу. Наравно, жели да осваја нове државе, али нема их много где може да уђе без визе. Пут ће је, вероватно, опет навести у Централну или Јужну Америку… До неког новог путописа, уживајте у „У наручју Посејдона“, у искреним, узбудљивим и аутентичним причама.
Нела Радичевић
