Проблеми школараца, оних млађих, а посебно старијих када су на корак од света одраслих, често им се чине „страшним“, „језивим“, “нерешивим“… Вршњачко насиље је један од тих проблема. Није то феномен данашњице, али је веома присутан и захтева стално ангажовање. И осветљавање из свих углова – деце, родитеља и наставника. Тако су тему, чини се никад важнију, видели Јелена Јововић, наставница српског језика у Основној школи „Милица Павловић“ и њени ученици-глумци у представи „У туђим ципелама“. Премијерно су је извели 17. октобра, за Дан школе. И о њој се, са доста разлога, још прича…
Наставница Јелена, која, осим текста, потписује и режију, каже да је велику помоћ имала баш од ђака-глумаца, који су јој давали сугестије, посебно за жаргонски говор нових генерација, као и у деловима које они „јасније“ виде вршњачким очима. Озбиљност са којом су приступили причи сви они, а укупно је ангажовано 16 ученика седмог и осмог разреда, показује и њихову зрелост, можда много већу него што то одрасли могу да виде.
Представом су, прича Јелена, желели да исту ситуације виде очима свих у том троуглу, али и да нађу начин да се њихова различита гледишта измире. Прича прати понашање ученика унутар групе, осветљава положај Павла (Страхиња Кизић), дечака који је „изопштен“, приказујући, не само понашање вршњака I Гвоздена (Теодор Лазовић), који је вођа групе, већ и наставника и родитеља. Кроз получасовну представу им је упућена „критика“ због пристрасности, недоследности, па и немоћи да проблем виде реално и да га реше на прави начин.
– Користили смо се својим и искуством колега, јер то је нешто што доживљавамо свакодневно. Посебно претходних месеци смо размишљали зашто се то дешава у школама, јер је у том периоду много тога испливало на површину. Док сам писала текст, било ми је важно да прикажем реалну ситуацију и то како се деца понашају када су без присуства одраслих. То је било битно да виде и родитељи, јер често не могу да замисле да су њихова деца таква према другој деци – прича Јелена Јововић.
Већина ученика била је први пут на сцени. Само троје је са глумачким искуством. Међу њима је Теодор Лазовић (глуми и у представи „Слобода Чачак“ Градског позоришта), који је имао најзахтевнију улогу. Веома убедљиво је успео да прикаже трансформацију свога лика:
– Он је фаца у друштву, окружен људима који га воле, али му родитељи не пружају довољно пажње… Вероватно ми је олакшало што сам у једној другој представи глумио „жртву“, а сад је требало ући у лик „насилника“. Најтеже је било приказати промену у њему, јер је то и порука представе, не само за публику, већ и за све нас на сцени!
О бројним порукама својих ликова причају веома искрено и зрело. Сара Татовић, која се бави глумом више од шест година у „Морава театру“, у представи је Гвозденова мајка, која не прихвата да је њен син насилан. У ствари, каже Сара, она га недовољно познаје, јер је окупирана својом каријером:
– Он нема довољно пажње код куће, због чега настоји да је добије у школи.
Андреј Бошковић је у представи „нормалан отац“, јер како објашњава, он реално сагледава ситуацију:
– Било је и у представи тешко гледати сукоб! Све то се дешава у животу, али је важно схватити да никада није касно за промену, посебно што смо још увек деца. Ипак, на образовање наше личности сви утичу – наглашава Андреј.
Андрија Фатић глуми дечака у групи „насилника“, иако, по природи није такав:
– Ипак, жели да испрати друштво, да се уклопи, докаже се и буде „кул“. Једноставно, да он једног дана не би био жртва. Било ми је, заиста, тешко да се уживим у тај лик – искрен је Андрија.
Сличан лик је и Вукашин, дечак који је као добар фудбалер популаран у школи. Глуми га Гаврило Марковић, такође са глумачким искуством у „Морава театру“:
– И он жели да се уклопи, али схвата да је понашање његовог друштва погрешно. Покушава да спречи насиље, али, уједно, не жели да изгуби статус у друштву, па се повлачи…
Страхиња Кизић за свог Павла каже да је неприлагођен. Много времена проводи за рачунаром, што је разлог његове усамљености. У свом виртуелном свету он је задовољан, други му нису много потребни, због чега одбаченост у друштву не доживљава трагично. Све док…
Још увек су ретки ђаци који пријављују да су жртве вршњачког насиља. На питање који је разлог, наши саговорници одговарају да је то и страх од последица, да ће насилник постати још агресивнији. Углавном, кажу ови млади људи, били су сведоци неког облика насилничког понашања. Девојчице су, њихов је утисак, у мањем броју актери, али су, често, узрок насилничког понашања.
Представа, са намером, има оптимистичан крај, показујући да се проблем може решити, али да то захтева много разговора и заједништво. Гвозден схвата да је његово понашање погрешно, доживљава унутрашњи „преображај“. Како објашњава наставница Јелена, битно је да то не буде само спољашњи притисак и казна, јер би се све поновило у првој „ризичној“ ситуацији. Сукоб је, уз подршку одраслих, превазиђен без тежих поледица.
– Порука је оптимистична, јер ми полазимо од тога да су душе деце „чисте“ и да су имају снагу да схвате шта је добро, а шта лоше. И да имају жељу и времена да се мењају. Битна нам је и јака породица, која је на окупу и која шаље усклађене поруке детету – истиче наставница Јововић.
Они који су били на премијери, наставници и родитељи, пратили су је са пажњом, од прве до последње сцене. Глумачка екипа, која је приказала све проблеме, дубоке недоумице, па и патње својих вршњака, заинтересована је да представу игра и у другим школама. Сигурно ће је извести на Фестивалу школских позоришта, коме је сваког пролећа домаћин ОШ „Милица Павловић“.
Није им било лако, јер су цео месец морали уклапати време за скоро свакодневне пробе, за часове, учење, дружење. Али, готово једногласно кажу, све је то било и велико задовољство, па им већ недостаје позоришна атмосфера.
В. Тртовић
Фото: ОШ „Милица Павловић“
ДЕЦА БРЗО ПРЕПОЗНАЈУ „НЕГАТИВЦЕ“
Дан пре премијере, на генералној проби, први су представу видели ученици другог разреда, који су одмах препознали „негативце“, па је занимљива реакција да је Гвозден лош, али је још негативнији лик његове мајке.
