Уметничка галерија „Надежда Петровић“ и Галерија РТС-а најављују отварање изложбе „Надежда Петровић – у сусрет обележавању 150 година од рођења“ у уторак, 27. децембра у 19 часова у Галерији РТС, Таковска 10.
Дела представљена на овој изложби оквирно илуструју уметнички опус једне од најпознатијих српских сликарки. Кроз њих су заступљена два периода Надеждиног сликарства: Минхенски период и његова прва фаза, Србијански период и његова прва фаза и трећа, колористичка фаза, као и документарна прича о животу и стваралаштву Надежде Петровић. Део слика долази љубазношћу Народног музеја у Београду, а део слика и поставка је баштина Уметничке галерије „Надежда Петровић“ у Чачку.
Ауторке поставке у Галерији РТС су историчарке уметности Мирјана Рацковић и Драгана Божовић, музејске саветнице Уметничке галерије „Надежда Петровић“.
НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ је рођена у Чачку, 11. октобра 1873. године, где су њени родитељи били на учитељској служби. Због очевог посла и даљег школовања деце породица се вратила у породичну кућу у Београду (1884). Након завршетка Више женске школе Надежда постаје учитељица цртања уз упоредо похађање часова сликања код Ђорђа Крстића и Кирила Кутлика. Ни Крстић ни Кутлик нису оставили много трага на њена каснија сликарска опредељења, али је чињеница да је Крстић био тај који је охрабрио да оде на уметничке студије у Минхен. Утицај ликовних педагога Антона Ажбеа и Јулиуса Екстера, као и уметничке климе затечене у Минхену (1898-1902), профилисали су њен сликарски пут, пре свега отвореност ка немачком експресионизму, тако да и након повратка у Србију пасионирано слика у маниру енергичног експресионисте. Радила је у школи, писала о изложбама, догађањима у култури, политици, настојећи да и на тај начин допринесе напретку друштва у целини. Надеждин друштвени активизам започиње учешћем у оснивању хуманитарне организације Коло српских сестара (1903), и ношењем помоћи у крајеве неослобођене од отоманске окупације. Истовремено, креће и у велике послове око организовања Прве југословенске уметничке изложбе (1904), и оснивања прве ликовне колоније на Балкану у Сићеву (1905). То је период њеног најплоднијег стваралаштва (србијанска фаза, 1903-1910) који је изнедрио антологијска дела настала директно у природи – Жетва, Ресник, Призренка (Циганка), Жена са црвеним шалом, Калуђер, Чобанин, Аутопортрет, Дереглије на Сави… Пуна ентузијазма одлази на студијски боравак у Париз (1910), посећује музеје, салоне и атељее, излаже на Салону. Жељу да свој уметнички живот веже за Париз распршиле су породичне трагедије и наступајући ратови. Током балканских и Првог светског рата (1912-1915), Надежда Петровић је добровољна болничарка. Негујући рањенике, сликајући рушевине, официре, шатор војне болнице и бринући о оболелима од тифуса и сама оболевши умрла је 3. априла 1915. године у Војној болници у Ваљеву.
Изложба ће бити отворена до 26. јануарa 2023. године
Сваког дана од 14 до 20 часова, викендом од 10 до 15 часова.
