ЗОРАН РАДОСАВЉЕВИЋ, УСПЕШАН ЧАЧАНИН У БЕОГРАДУ
“Радо долазим у Чачак. Волим га. Можда је урбанизам мало “исклизнуо” из видокруга, можда је требало много раније решити генералне урбанистичке просторне планове. Али, дивно је што се сада доста ради, посебно реконструкције улица… Чуо сам да ће бити веома занимљив део ширег центра града, код Цркве, “Надежде” и Музеја, а већ сам видео да је лепо уређена обала Мораве. Чачак има дивно залеђе, планину Јелицу, има историју, “Надежду” и много тога с чим може да се хвали. Када сам живео у Чачку, град је имао око 33.000 становника, а сада више од 100.000. Велики је то град”. Ово су утисци о родном граду Зорана Радосављевића, који је недавно био на прослави 55 година од матуре у Гимназији.
Године 1968, чувену чачанску Гимназију завршило је 184 ученика и многи од њих су имали успешне каријере током радног века. У генерацији је било највише просветних радника, али и пуно добрих лекара, директора јавних установа и предузећа, не само градских, већ и државних, као и спортских функционера. Један од њих, Зоран Радосављевић, који данас ужива у пензионерским данима у Београду, а завршио је ОШ “Др Драгиша Мишовић” и започео средњошколско образовање у чачанској Гимназији, која је тада била на “добром гласу”, радо је своје успомене поделио са читаоцима нашег “Гласа”. Стицајем животних околности, због две старије сестре које су завршиле Гимназију и уписале факултете, цела породица се преселила у Београд.
– У Чачку сам завршио основну школу и пошао у Гимназију. Али, с обзиром на то да су моје две старије сестре кренуле на студије, ја сам на полугодишту другог разреда из чачанске Гимназије прешао у Пету београдску, која је била најчувенија у старој Југославији, где су предмете предавали професори који су у то време писали уxбенике. Интересантан је податак да сам, као врло добар ученик чачанске Гимназије, био одличан ђак у Петој београдској. Када сам ушао у одељење разредна ме представила као новог ученика и питала шта мислим какав ћу успех имати на крају године. Истог секунда сам одговорио – одличан, а цео разред се слатко насмејао, пошто је изгледало апсолутно немогуће да неко са врло добрим успехом из “тамо неке” Гимназије то изјави у Петој београдској. Наравно, био сам одличан. И то је било најбоље мерило вредности наше Гимназије. Надам се да је то мерило актуелно и данас, и да из чачанске Гимназије излазе млади људи који ће дати велики допринос даљем развоју земље. То је моја жеља, јер су у овој школи стасавали заиста изузетни људи – поносно прича Зоран Радосављевић.
Пошто чува дивне успомене на детињство, на његово друштво из основне и почетка средње школе, како каже, веома се радује када га позову да дође на прославу, иако није матурирао са њима:
– Волим све да их видим. Радујем се сваком доласку у Чачак, овом лепом граду, коме се посвећује све више пажње.
Некадашњи стипендиста тада, можда, највеће фирме “Нискоградња”, потом генерални директор у Грађевинском предузећу “Партизански пут” у Београду, а последњих пет година радног века извршни директор у “Енергопројекту”, сада ужива у пензији са унуцима. Али, и са најлепшим успоменама на родни град и школске дане.
– То су била нека друга времена. Мислим да смо ми срећна генерација која је живела у миру и имала дивно детињство. У Чачку смо лети пливали низ Мораву, купали се код чувених “Цветњака”, “Растока” и “Казанице”, тренирали фудбал, али и кошарку у чачанском “Борцу”… Најлепше зимске тренутке памтим са ликовне секције, на последњем спрату Гимназије, у учионици са погледом на Галерију “Надежда Петровић”, сликали смо уз пећ бубњару. Данас, помало нестварна слика. Незаборавно је и санкање бобом низ падине Јелице. Наравно, тада није било пуно аутомобила… Те успомене не могу да нестану, јер то је био најлепши период живота. Можда је грубо што ћу рећи, али младим генерацијама, дефинитивно, не завидим ни у чему. Мислим да су млади заробљеници технолошких иновација, технолошког напретка, да су изгубили способност дружења и да не умеју да разговарају. Питање је где ће их то одвести? Један мој пријатељ је рекао: “Не могу да натерам моје дете, као један молекул воде у брзом потоку, да иде узводно, када сви иду у истом смеру.” То је, нажалост, тачно. Али, ја ћу увек бити за људске, хумане и породичне вредности – наглашава Радосављевић.
По завршетку студија, наш саговорник је почео да се бави машинством и убрзо, са непуних 28 година, постао је директор једног ОУР-а некадашњег чувеног Грађевинског предузећа “Партизански пут”.
– Била је то једна од највећих компанија у нискоградњи тадашње Југославије. Са 28 година сам водио ОУР од 560 људи и завршавао економију да бих био упућен и у финансијско пословање фирме. Уследиле су и правне науке како бих могао успешно да пратим све сфере пословања предузећа. Увек сам био амбициозан, али не у лошем смислу, већ да бих радио најбоље што могу у датом тренутку. Постао сам финансијски директор када је фирма имала 3.000 запослених. Градили смо и пругу Београд – Бар… На крају сам био генерални директор те компаније. Уследила је приватизација која је, по мом мишљењу, била катастрофална. Људи, који су тада водили државу усвојили су Закон о приватизацији који је био апсолутно лош. Кад је фирма продата радио сам још непуних годину дана, а потом узео радну књижицу и изашао на улицу. Међутим, некадашњи сарадници и колеге су знали колико и шта могу, па сам радио и у “Енергопројекту”, као извршни директор. Углавном, после 41 године радног стажа отишао сам у пензију – насмејано каже Зоран Радосављевић, наглашавајући да је захвалан Богу што је здрав и што још увек може да види старе пријатеље, другове из школских дана.
Судећи по нашем саговорнику, тајна успешне каријере је у великој љубави према знању и здравој амбицији. Ипак, како каже, успешан човек је, пре свега, срећан човек, задовољан својим животом.
Н. Р.
Фото: Н. Р. и Иван Козодер
