Kultura

„VESELI PAKAO“, DEFINICIJA NAŠEG DOBA…

Intervju: NEBOJŠA BEŽANIĆ, IZLOŽBA ČAČANSKOG UMETNIKA SVETSKE REPUTACIJE

Autor: Zorica Lešović Stanojević

Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu na odseku za slikarstvo upisao je 1979. sa svega 16 godina i to je bio i do danas ostao kuriozitet jugoslovenskih razmera. Zbog te činjenice, na duh vremena sedamdesetih i umetničko boemska druženja u kultnom ateljeu čuvenog čačanskog vajara Živorada Maksimovića, popularnog Žike Maksa, koji je, osim mesta za stvaranje, bio i stecište sučeljavanja i razmene ideja, ne samo čačanskih umetnika i intelektualaca svih profila, jer „svako ko je nešto značio posećivao je Žikov atelje“, nostalgično se osvrnula direktorka Umetničke galerije „Nadežda Petrović“ Milica Petronijević. U tom ateljeu je stasavao i iz njega u umetničku orbitu poleteo i mladi Nebojša Bežanić (1964), po talentu, čudo od deteta. Diplomirao je 1986, a od 1989. godine živi i stvara u Parizu.


Posle sedam godina od kada je imao poslednju izložbu u Domu kulture i trinaest, kada smo ga 2004. godine sreli u Galeriji „Risim“, kada mu je UG„Nadežda Petrović“ organizovala izložbu „Jedna slika“, Nebojša Bežanić ponovo izlaže u svom rodnom gradu. U međuvremenu je izlagao u Francuskoj, Luksemburgu, Belgiji, Španiji, slike mu se nalaze u brojnim galerijama, muzejima i privatnim kolekcijama u svetu, a jedna je kao poklon prijatelju preletela Atlantik i završila u stalnoj postavci Muzeja savremene umetnosti u Los Anđelesu. To je čuvena „Velika slika“, koja je pred čačanskom publikom bila te, 2004. godine. Sudeći po tome, Čačak s ponosom može reći da je iznedrio umetnika svetskog ranga. Ovog puta, pred ljubiteljima likovne umetnosti u UG „Nadežada Petrović“ će do 28. septembra biti njegova samostalna izložba slika i crteža metaforičnog naslova „Veseli pakao“. Otvorio ju je u petak, 8. septembra, istoričar umetnosti Miodrag Danilović, ne skrivajući svu težinu, odgovornost i zahtevnost u tumačenju kompleksnog Bežanićevog opusa, definišući umetnika kao Korifeja i jednog od najboljih predstavnika ikoničkog slikarstva u svetu.
Kustos izložbe, istoričar umetnosti, savetnik Julka Marinković ističe da je ovo prva izložba radova Nebojše Bežanića u Čačku i Srbiji, koja ga predstavlja u kontinuitetu, od prvih studentskih crteža, neoekspresionizma, do najnovijeg rada, koji je specijalno za ovu izložbu uradio po povratku iz Pariza, poslednjih mesec dana. Postavka obuhvata 78 radova, samo tri slike su vlasništvo Umetničke galerije, jedan deo radova pripada Nebojši i njegovoj porodici, a ogroman broj je privatno vlasništvo ljudi iz Čačka, što svedoči o velikom poštovanju Bežanićevog dela, i to je posebna vrednost ove izložbe. Vlasnicima Bežanićevih slika, koji su ih rado ustupili za ovu izložbu, upućena je zahvalnost i uručeni prigodni pokloni. Ekskluzivno za „Čačanski glas“, umetnik nam govori o svom životu i stvaralaštvu.

TAMO SU MI SE OTVORILA VRATA…
Nakon izložbi u svetu i drugim galerijskim prostorima u Čačku, kada je dogovorena izložba u Umetničkoj galeriji „Nadežda Petrović“?
-Povodom izložbe u Legatu „Risim“, pričali smo neformalno sa Milicom Petronijević o izložbi u ovom prostoru, i onda je to ostalo, onako, malo uspavano. Poslednjih dve, tri godine, malo smo oživeli taj projekat i krenuo sam da radim sa Julkom Marinković, ona je kustos ove izložbe, organizator, ona se angažovala oko svega.
Vi već godinama živite u Parizu. Kako ste otišli u Pariz, kako je grad svetlosti postao Vaš umetnički i životni izbor?
-Otišao sam kao turista, iz mladalačke radoznalosti i onda je krenula idila sa mojom bivšom suprugom. Onda sam se tamo nastanio 1990. i tu sam ostao do dana današnjeg.
Da li Vam je Pariz ponudio više nego što bi Vam ponudili Beograd ili Srbija? Kakav status imate?
-U svakom slučaju jeste, ja nemam drugog izbora, živim tamo. Toliko sam dugo u Parizu da nisam ni mogao da zamislim da bih ovde mogao da ostvarim neki plan karijere, ili bilo šta, jer, mnogo je vremena prošlo. Tamo su mi se otvorila vrata, već 27 godina. Ja sam slobodni umetnik i član tamošnjeg Udruženja umetnika, to je nacionalna asocijacija, što bi bila neka paralela sa ovdašnjim ULUS-om. Kotiziram za penziju i zdravstveno osiguranje, imam stan koji iznajmljujem i u kojem radim, a sad sam konkurisao za atelje sa stanom, u nadi da ću ga dobiti.
Imate li paralelu, koliko se razlikuje stvaralački put umetnika u Srbiji i Francuskoj?
-Verovatno je razlika u načinu kako to funkcioniše. Obično, da biste nešto mogli da uradite preko, treba vam agent. Pokušao sam kad sam došao u Pariz da sa mojim bukom idem od galerije do galerije, ali to nije baš najbolje funkcionisalo. Najbolje je znati nekoga kome je to posao i ko bi to radio za vas, da ne gubite vreme.
RADITI SVE VREME, BEZ OPUŠTANjA
Koliko su uvaženi umetnici koji nisu Francuzi? Kako se stiče status dobrog, uglednog umetnika u gradu, zemlji u kojoj je uspeh pitanje globalnog prestiža?
– Mislim da to nema veze sa nacionalnošću, nego je stvar samo u radu. Ako ste dobar umetnik to prolazi. Treba biti strpljiv, ići polako i postepeno, inače, ništa ne vredi ako čovek žuri, ako pokušava da ostvari neke visoke cene u startu. Raditi sve vreme, normalno, kontinuirano, ne treba se nikad opustiti i to je to. I verovati u svoju sudbinu…

Koliko često izlažete u Parizu, Vaš opus je priznat i u Belgiji, Španiji, Luksemburgu, slike su Vam u galerijama širom sveta…?
– To su zemlje okruženja, to je normalno, pogotovu Pariz je internacionalni grad. Ne izlažem tako često. Imaću jednu izložbu u oktobru, za sledeću, ne znam. Imao sam jedan period, taj naš rad je bio malo u krizi, pale su cene, samo su retki umetnici prodavali svoja dela, poznata imena, tako da nije bilo lako. Ali, ja sam uspeo nekako da preživim, imam sad novog agenta i ponovo krećem u rad.
OSTAVLjAM PROSTORA ZA NADU, HUMOR…
Da li je naziv ove izložbe „Veseli pakao“ možda, Vaša metaforična definicaja savremenog sveta, doba u kome živimo?
-Da, u svakom slučaju. Pričao sam sa nekim prijateljima i njima je to slikarstvo teško kao tema. Gledam da čoveka prikažem u nekim poslednjim, ekstremnim situacijama, ali uvek ostavljam i neka otvorena vrata, za nadu, za humor. Ako gledate ove velike crteže, uvek ćete naći neke komične scene, a sve je to zapravo tragedija. Paralelno radim i neko slikarstvo koje je blisko, koje je pomalo pogled na realnost.
Šta sve obuhvata ova izložba?
-Uglavnom su to crteži sa grafikama iz poslednjeg perioda i na videu je „Tarot“, koji nažalost, nismo mogli da donesemo, jer nije bilo sredstava za prevoz. U prvoj sali su radovi iz osamdesetih, s početka fakulteta, i devedesetih, u srednjoj su radovi od 2000. godine, i u trećoj sali ove Galerije su poslednji, novi radovi. Ova izložba je rezultat višegodišnjeg prikupljanja radova, donosio sam crteže, a jedan broj je nastao i ovde, u Čačku. Tu su i slike rađene u akvarelu, akrilu, nekad ne mogu da čekam, nestrpljiv sam, i onda moram brzo da je završim.
Slike po kojima ste prepoznatljivi preispituju jedan prenaseljen, haotičan svet, koji guši i stvara haos. Vi ste ga sveli na mikrokaraktere precizne simbolike, a svaki od detalja je u kauzalnom odnosu, povezan uzročno-posledično…
-Ja kažem, da nisam slikar, voleo bih da sam pisac. Dosta narativno slikam, ustvari, pokušavam da ispričam neku priču. Da, ima puno simbolike, to su neka opšta mesta koja održavam, razvijam i radim na tome. Tu se oslanjam na neke filozofske sisteme, nešto što nalazim u knjigama, literaturi…
Koja je to literatura koja Vas na ovakav način inspiriše?
-Volim da čitam o Kabali, medicinske i filozofske knjige. Od filozofa volim Spinozu, Kjerkegora, poslednje što sam čitao je knjiga Emila Siorana „Kratak pregled raspadanja“. To su mi neki vodiči…

Neki od ovih crteža po gomili detalja podsećaju na organizovani cirkus, ali po izrazima ljudskih lica i na bol?
-Poslednji ciklus odnosi se na izbeglice, emigrante, ako bolje pogledate, to su ljudi koji su izgubljeni negde na moru, u prostoru i vremenu. Uvek ima neki policajac koji ih tu čuva. Tu je odnos između nekog intimnog kraha i konvencija, života koji nas okružuje, svakodnevice.
VOLEO BIH DA URADIM MURAL
Šta biste voleli još da uradite u slikarstvu, a do sada niste?
-Voleo bih da uradim jedan veliki mural na zidu, neku veću sliku, bilo gde. Ne znam, još uvek, šta bi bila tema, ali voleo bih to zidno slikarstvo negde da uradim.
Druže li se srpski umetnici u Parizu?
-Ne toliko, ne koliko bih ja to želeo i koliko bi trebalo da se dešava. Mislim da je svako za sebe, takva su vremena, niko nikom ne pomaže, svako za sebe živi i radi, i to je tako.
Kada biste mogli da birate neki drugi umetnički identitet, ko biste bili?
-Za mene su broj jedan stari majstori, volim Venecijansku školu… Da, Mikelanđelo, da…

Оставите одговор