ПРИЧА О ПОРАЖЕНОМ ЧОВЕКУ…
Поводом награде „Београдски победник“, која ће чачанском књижевнику бити уручена 30. јануара, у Библиотеци града Београда, питали смо Владана Матијевића, лауреата бројних престижних књижевних признања, колико награде значе писцу и његовом делу, тим пре, што је ове године његов роман „Пакрац“ и у најужем избору за НИН-ову награду, а име добиника очекујемо 29. јануара. Можда му се поново посрећи, чекамо… Иако није професионално правило, природно је да са другом из школске клупе разговарамо на „ти“, а успут му кажемо да је по колекцији „трофеја“ постао „Новак Ђоковић“ у савременој српској књижевности …
Твоје размишљање о наградама, о могућности да добијеш и НИН-ову, јер је твој роман опет у најужем избору?
– Не размишљам о наградама, јер немам за то времена, и тиме се ништа не постиже. Награде су битне, јер промовишу књиге, подстичу људе да их прочитају. Неке награде то успешно чине и зато им се радујем. Ипак, када прође време, остају само књиге и приче о ауторима, што је ваљда суштина.
Који су и кад романи још били у том кругу, колико ти као аутор осећаш заинтересованост читалаца и критике за номиновано дело?
– НИН-ову награду добио сам пре двадесет година за роман „Писац издалека“ и после тога сам био још четири пута у најужем избору за њу. Јавност у Србији је веома заинтересована за НИН-ову награду и мој утисак је да са будном пажњом прати шире, уже и најуже изборе. Као што сам рекао, све што поспешује заинтересованост за књиге је добро, а што повећава читаност је најбоље.
Ратна тема „Пакраца“, тамна страна живота у подземљу, буди и намеће паралеле са савременим збивањима… Како објашњаваш избор теме?
– Роман „Пакрац” је уметничка фикција која доста подсећа на слику савременог српског друштва. Није у питању подземље, већ обични људи, са акцентом на људе са маргине. Тема романа је свеприсутно насиље у друштву. Вести из црне хронике су постале најважније вести у свим медијима, људи их читају, слушају и гледају, притом, немају емпатије према жртвама, нити зачуђеност количином насиља, ни запитаност зашто се све то догађа. Навикавају се на црну хронику, а навика је опасна, јер анестезира ум и од људи прави роботе. Пасивно посматрање насиља је лоше, скоро као и насилничко понашање. Главни јунак мог романа је трпео насиље од малих ногу, а чим је добио прилику постао је и он насилан, изгубивши вид за границу која дели добро од зла. Мој роман је фикција која има доста тога заједничког са савременим друштвом. Главни јунак приказан је као повратник са пакарачког ратишта и он је, несумњиво, негативац, кога су таквим учинили породица и друштво, као и време зла у коме је живео и које није разумео. Реч је о врло сложеној личности. Он се суочава са злом у себи, али и са злом и насиљем у свету око себе. Читалац ће схватити да јунака романа није променило пакрачко ратно искуство, већ да је оно само ослободило много раније развијене мрачне пориве. Пакрачко ратиште је оквир романескне приче и појављује се кроз флешбекове. Распламсавање зла, са убиством као кулминацијом, јунак испрва види као начин да се уклопи у свет из кога је од малих ногу изопштен. Читалац од првих страница романа упознаје потенцијалног убицу са свим његовим траумама, али постепено схвата да је у корену његовог понашања страх. А потрага за смислом живота и истином о властитој егзистеницији почиње из страха од смрти.
Опробао си се у више жанрова, роман је ипак твоје друго име. Можда је сувишно питање у овом тренутку, али, шта би могла бити идеја, тема, ареал, неког будућег наслова?
– У свим својим књигама бавио сам се данашњим човеком и проблемима са којима се он суочава. Притом сам, најчешће обраћао пажњу на, такозване, мале људе, односно, на оне небитне, заборављене. Они су главни јунаци већине мојих романа и прича. Видимо да је та прича о пораженом човеку и тема мог последњег романа „Пакрац”. Не знам да ли ће бити мојих следећих књига, ако их буде, претпостављам да ћу наставити истим путем.
Зорица Лешовић Станојевић
НЕКЕ НАГРАДЕ И ДЕЛА
„Андрићева награда“ за књигу прича „Прилично мртви“, 2000. Награда „Јован Дучић“ за приповетку „Замагљени круг“ 2002; НИН-ова награда за роман „Писац издалека“ 2003, исти роман 2004. године добија награде „Златни хит либер“ и „Златни бестселер“. За роман „Врло мало светлости“ 2011. године добија награде: „Меша Селимовић“, „Борисав Станковић“ и „Исидора Секулић“. За књигу есеја „Мемоари, амнезије“ 2012. добија награде „Кочићева књига“ и „Кочићево перо“. За књигу прича „Пристаништа“ 2015. добија награде „Стеван Сремац“ и „Данко Поповић“. За целокупно књижевно дело и значајан допринос књижевности и култури 2019. добија Награду „Рамонда сербика“, као и 2019. Награду „Златни крст кнеза Лазара“ за целокупно књижевно дело.
