РАЗГОВОР СА ПОВОДОМ: САМОСТАЛНА ИЗЛОЖБА У КУЛТУРНОМ ЦЕНТРУ
Чачак је већ одавно постао препознатљив по муралима. Име Вука Ђурића Енда једно је од најпознатијих, не само међу домаћим муралистима. Свој уметнички потпис оставио је у многим земљама, чак и у далеком Јапану. У паузама између два зида, слика и „класично“. Део опуса настао у претходних неколико година Чачани ће моћи да виде од уторка, 26. децембра, када је отварање изложбе у Галерији Културног центра. Ово је, може се рећи, тек друга Ендова самостална изложба у Чачку, граду који је већ дуго његово полазиште/прибежиште коме се враћа када се „умори“ од светских путева и галерија под отвореним небом. Са Ендом смо разговарали у атељеу у Улици Драгослава Ковачевића Кудра, у самој завршници припрема за ову изложбу, али и за још једно далеко путовање…
На изложби названој „Конструктивна деструкција“ у Културном центру, која ће бити и продајна, биће представљено 15 Ђурићевих слика великог формата, махом акрила, као и две таписерије и једна инсталација у простору. Како најављује, осликаће и један зид Галерије Културног центра, као део изложбе. Неке слике су из 2021. и 2022, али највећи део урадио је у протекла два месеца.
Ово није Ваша прва изложба у Чачку?
– Јесте прва, потпуно самостална. Пре неколико година за „Ноћ музеја“ Олгица Терзић и ја заједно смо излагали у Галерији „Рисим“. Неки моји радови били су на групним изложбама.
Чачани Вас, углавном, знају као муралисту. Летос сте осликали и Силос. Колико је тај начин рада имао утицаја на Ваше слике?
– Увек упоредо радим неколико пројеката. Сликам већ пет, шест година апстрактно. Када почнем слику не знам у шта ме она води. Стил се мења и развија, док не будем потпуно задовољан. Када је реч о графитима и муралима и даље радим портрете и карактере. Али, и то се временом мења, има свој правац. На сликама које сам урадио за време пандемије види се хаос, али сам га на новим радовима поједноставио, јер тежим да га сведем и упростим. Зато су ми полазне тачке за целу изложбу набој енергије и ентропија (назив и диптиха који „отвара“ изложбу). Тај појам познат је у физици којим се описује степен неуређености система, који се повећава све до апсолутне нуле. У неким старијим радовима трудио сам се да ми све буде прецизно, да свака линија буде уређена. Са новим радовима све форме које сам некада радио претопио сам у супротност, неуређеност… Све чини једну целину, ово је сумирање две године рада, па ће и мени бити занимљиво да их видим на изложби.
За разлику од Ваших цртежа, у делима одабраним за ову изложбу доминирају апстрактна геометрија и, како и сами кажете, хаос. Да ли је то Ваш однос према стварности или је то и Ваша суштина?
– Ја то не могу да видим. Гледајући портрете и карактере на мојим муралима, често ме питају како живим, како сањам… Мислим да је уметност нека врста „прочишћења“, као нека терапија. Када сам у некој гужви, а хоћу да се искључим, извадим скечбук и цртам, то је мој бег.
Користите готово „чисте“ боје. Бела је свеприсутна, ма колико да се чини да је мало има?
– Раније сам истраживао, тражио неку суптилнију палету боја. Сада сам се вратио на основне. А белина, као празнина или чистоћа, прати апстрактну геометрију кроз све моје нове радове.
Триптих портрета „Милисав – Жарко – Вук“ је веома занимљив и подсећа на мурал на Силосу. О каквој врсти портрета је реч?
– Да, то су портрети гена деде, оца и мене. На неки начин смо исти, а опет, потпуно различити. Деда Милисав био је веома комплексан, отац је у великој мери поједноставио ствари, али је Вук опет почео да компликује. Деда је, иначе, био књиговођа и цео живот писао је дневник. Стриц Игор Ђурић их је све преточио у књигу. Тек када сам је прочитао, разумео сам његов живот и почео да га посматрам, не само као свог деду. Препознајем његов ген код себе. И сам водим дневник десетак година, али на посебан начин, кроз цртеже…
Шта следи после ове изложбе?
– Можда ће то бити нешто потпуно ново, јер стваралаштво доживљавам као игру и трагање. За пролеће договарам изложбу у Сарајеву, која ће имати потпуно другачији концепт. Биће изложени сви моји дневници. У 15 дневника је више од три хиљаде цртежа. Посете галерији биће индивидуалне…
Одмах после изложбе спремате се на још једно путовање?
– Да, идем у Перу и Чиле, за сада је такав план. Сигурно је да ћу и сликати мурале, јер су ми зидови нормала! Успут ћу тражити и нове инспирације. Иначе, сваке зиме „бежим“ у топлије крајеве, тако упознајем нове људе и „ширим“ себе.
Весна Тртовић
Фото: Ана Стојановић
Вук Ђурић рођен је 1992. у Истоку. Дипломирао је на Факултету уметности у Приштини, са привременим седиштем у Косовској Митровици, на одсеку Графички дизајн. Мастер студије завршио је на истом факултету 2018. Координатор је ликовних делатности Фестивала „Дани урбане културе“ (ДУК) у Чачку. Осим у многим местима у Србији, потпис Ендо је на муралима у Цириху, Берлину, Сарајеву, у градовима Француске, Румуније, Хрватске, Вијетнама, Португалије, Јапана…Дела је излагао на осам самосталних и више од 20 групних изложби.
ЧАЧКУ ТРЕБА АЛТЕРНАТИВНИ КУЛТУРНИ ЦЕНТАР
У Чачку ствара велики број уметника, али, каже Ендо, недостаје алтернативни културни центар.
– Све институције културе у граду су добре, али оне имају одређени концепт. Алтернативни културни центри су популарни свуда у свету и тај простор је веома значајан за младе уметнике. У њима се, поред краткотрајних изложби, организују свирке, то су и продајна места за оно што стварамо. У Чачку има одличних простора који би, уз улагања, могли да буду добро решење. Неке идеје смо ставили на папир и предали надлежнима, али за сада нема одговора – каже Вук Ђурић Ендо.
