ПРЕДАВАЊЕ ЂАКОНА ДР ДРАГАНА СТАМЕНКОВИЋА „ЧОВЕК БЕЗ БОГА“
У организацији Удружења „Ирмос“ и чачанске Гимназије, под чијим окриљем постоји „Заједница дом и школа“, у понедељак, 5. октобра, одржано је предавање ђакона др Драгана Стаменковића, на тему „Човек без Бога“. Драган Стаменковић је специјалиста физикалне медицине и протођакон Храма „Светог Луке“ у Нишу.
Пре непуних 100 година чачанска Гимназија је основала неку врсту мале интерне институције „Заједницу дома и школе“, чији је један од кључних циљева био да сабирају родитеље, ученике и њихове професоре, ради помоћи онима којима је потребна у материјалном, саветодавном, духовном или душевном смислу. Једно од првих начела је било да се организују на принципима моралности, односно, сарадње једних са другима на опште добро и школе и заједнице, рекао је Слободан Николић, професор Гимназије, представљајући заједно са Иреном Чоловић из Удружења „Ирмос“, лекара Драгана Стаменковића, човека који служи пред олтаром Божијим као ђакон.
Обраћајући се ученицима, у Свечаној сали Гимназије, ђакон др Стаменковић је подсетио да је предавао веронауку скоро 18 година и сматра да је то нешто најлепше и најважније што је радио у целокупној лекарској и свештеничкој каријери.
СВЕ КРИЗЕ СУ УЗРОКОВАНЕ ДУХОВНОМ И МОРАЛНОМ
Тема „Човек без Бога“ је можда посебно актуелна, јер живимо у времену великих криза на свим нивоима, а озбиљна анализа је показала да су све узроковане духовном и моралном кризом, рекао је ђакон др Драган Стаменковић, на почетку разговора за „Чачански глас“.
– Када посматрате савременог човека, односно, његово духовно, душевно и физичко здравље, видите да је ситуација озбиљна. Не можемо да се не сетимо великог Достојевског који је рекао: „Хтели сте да видите како изгледа време без Бога, видећете у 20. веку“. Ја бих рекао и у 21. веку који је наставак 20. Мислим да је у 20. веку уништавано људско физичко тело, а 21. век је век уништавања духовне стране човековог бића. Најпре морамо да разумемо шта стоји иза свих наших искушења и проблема у којима се налазимо и тек тада можемо на прави начин да приступимо њиховом решавању, пре свега, мислим на успостављање духовне вертикале у нашим животима. Једна од карактерестика савременог доба је дезоријентисаност, која у већини случајева постоји јер немамо референтну вредност. А референтна вредност може бити само апсолутна истина и апсолутна вредност може бити само Бог.
„НЕМАТЕ ПУНОЋУ ЛАЖИ БЕЗ МОРАЛА“
Ђакон Стаменковић је нагласио да му је посебно драго што ће говорити пред децом, пред гимназијалцима, јер су они јако збуњени овим временом и догађањима у свету и код нас.
– Деца уче много тога, то је добро, определиће се за разне науке. Али, нико их не учи како се живи. Када се то научи, види се шта је најважније, шта је примарно, шта је добро, шта је зло, шта је истина, шта је лаж. Ми данас, нажалост, много тога знамо, а оно што је најважније не знамо. Човек без Бога је човек којим ми нисмо задовољни, а ми смо ти људи.
Шта би требало учинити да се то промени? Да ли би човека могли вратити Богу, управо, поштовањем моралних вредности?
– То је посебна тема. Кад кажете моралне вредности, у хришћанству се дуго, чак и за време светих отаца, није знало за реч морал. Морал је да сам ја коректан човек, то је онај такозвани хетерогени морал – зато што тако мора, бојим се од казне, желим награду, па онда аутономни морал – то тако треба. Међутим, етика и морал познају дело, али не познају намеру. Тако да врло често иза доброг дела не стоји баш најбоља намера. Имате много разлога да будете добри, а да не волите човека. Међутим, једино истинско добро дело је када проистиче из љубави човека према човеку. А то може само уколико човек живи у Христу. То треба разликовати, то је много важно, а ми често користимо реч морал. Како је неко рекао „немате пуноћу лажи без морала“. Кад извучем из контекста, некоме можда одзвања мало чудно, али заиста је то посебна тема о којој вреди причати. Ја сам према човеку добар зато што га волим, не зато што морам, не зато што треба. Тада мој однос према њему извире из моје суштине, не постоји разлика између мога жељеног, мишљеног, учињеног и реченог.
ЗДРАВЉЕ ЈЕ ДУХОВНА, ДУШЕВНА И ТЕЛЕСНА РАВНОТЕЖА
Бавите се и медицином, и на различите начине, кроз различите области помажете људима.
– Медицина се од почетка 20. века поима као наука која се бави само човеком као физичким бићем, па и психофизичким. Међутим, озбиљни умови света су се скупили да разматрају шта је здравље и која би била дефиниција здравља, а да буде прихватљива за све медицинске системе. Закључили су да је здравље духовна, душевна и телесна равнотежа. Ви не можете да говорите о физичком и психичком здрављу без духовног. Мало људи зна, Хипократ јесте био лекар, али је био и филозоф и свештенослужитељ у храму бога Ескулапа. Само та целина омогућава да човека посматрате, не само у његовој психофизичкој целовитости, него у контексту целокупне стварности, само тако га можете до краја разумети.
Зато ви лечите и духовно и душевно и телесно…
– Другачије и не можете. Држао сам доста тих предавања. Ми знамо за психосоматске болести, и као што физичка болест свој корен има у психичком, тако психичке болести свој корен често имају на духовном плану. Ако то не разумемо, ми нећемо разумети прави узрок, онда ћемо се бавити последицом и врло често ћемо акутне болести преводити у хроничне.
„БЕЗ ХРИСТА НИ ПРЕКО ПРАГА“
Која је Ваша порука нашим читаоцима?
– Без Христа ни преко прага. Искрен да будем, као лекар сам држао предавања и неким мојим колегама, и рекао сам мало у шали, али озбиљно то мислим, када би ми живели истински правим хришћанским животом, лекари би умирали од досаде. Не само лекари, досадно би било судијама, адвокатима, психолозима, људима који се баве екологијом. Кад се човек измири са Богом, он се измири са собом, са природом, са другим човеком и улази у стање целовитости и има шансе да расте.
Нела Радичевић
ГРЕХ ЈЕ УДАЉАВАЊЕ ЧОВЕКА ОД БОГА
– Шта доводи да се човек удаљи од своје суштине, од Бога? Увек и свуда чујете – грех. А шта је грех? Грех није некакав морални или законски прекршај, како се често мисли. Грех је удаљавање човека од Бога, удаљавање од извора и смисла свога постојања, удаљавање од своје суштине. Први грех је учињен у рају, у Еденском врту. Човек је тада са Богом био у једној идеалној заједници. У заједници која је одисала хармонијом, једном целовитошћу смисла. Свети оци кажу да је човек тада био апсолутно здрав, није се разбољевао, зато што је живео у складу са речју Божијом и законима природе….
Како је ђаво преварио Еву преко медијума змије на индивидуалном плану, тако вара човека данас на колективном плану преко медија. После тога, човек је почео да обожава све што није Бог, природу која није вечна, своја техничка и културолошка достигнућа, разне идеологије које су га систематски све више одвајале од Бога и почео је да обажава свој его. Его, који не дозвољава човеку да постане личност, да расте, да уђе у процес индивидуације и у блиски однос са другом личношћу – рекао је поред осталог ђакон Стаменковић.
БОГ ЈЕ ЉУБАВ
– Данас не постоји злоупотребљенија реч од речи љубав. Најскупља реч на свету се тако лако багателише, управо, у времену када љубави најмање има. Није то случајно. Изменом значења кључних појмова стиче се предуслов манипулације човеком…
Шта ми под љубављу све подразумевамо, а у ствари није љубав? Љубав није заљубљеност, није страст, није прикривено самољубље, није патетика, није снисхођење туђим грешкама…
Крајњи циљ у односу према другоме човеку, а поготову према ономе кога сматрамо да волимо је да се понашамо према њему како је најбоље за његово спасење. Не за његов успех, не за његову моћ, већ за оно што је најбоље за његово спсење. Прави пријатељ ће вам отворено рећи када нешто није у реду и то морате поштовати. Када волите некога, ви га прихватате онаквог какав он јесте, да би постао оно што треба да буде…
Шта је љубав? Оно што суштински зовемо љубав је Бог. Бог је љубав. Чворна тачка око које се грозди читаво Јеванђеље су речи Христове: „Љуби Годпода Бога свога, свим срцем својим, свом душом својом, свим умом својим, љуби ближњега свога као себе самог“ – једна је од порука ђакона др Драгана Стаменковића.
