Млађи син вожда Карађорђа већи део свог живота провео је у изгнанству. Враћа се у земљу и уствобранитељи га постављају на престо Србије 1842. године. Иако није важио за доброг владара, у његово време су остварени значајни резултати у погледу унутрашњег уређења земље, уздизању школства и културе, изградњи светиња. Остао је дуже на власти од свих других припадника династије Карађорђевић. И малу варош Деспотовицу, претворио је у Горњи Милановац…

Предавање „Кнез Александар Карађорђевић (1806 – 1885), заборављени владар”, одржано је у Народном музеју Чачак, 18. новембра. Говорио је Александар Марушић, дипломирани историчар Музеја рудничко-таковског краја. Повод његовог предавања је 220. годишњица од рођења кнеза Александра Карађорђевића.

– О њему се много мање говори и прича, или што је горе, доминира мишљење да је био благ и неспособан владар. То није тачно. Његов живот био је пун искушења… – наговестио је Александар Марушић.
ОДРАСТАЊЕ И ИЗГНАНСТВО
Вожд Карађорђе и његова супруга Јелена имали су седморо деце. И њихов млађи син Александар рођен је у Тополи. Врло млад остаје без оца и био је принуђен да са породицом напусти Србију. Већи део изгнанства провео је у Русији и Румунији (Влашкој). Био је млад и оптерећен тешким животом и када је морао да преузме одговорност и старање о синовцу Георгију. И Александрово детињство и младост обележио је посебан однос са мајком, с обзиром на то да су заједно пребродили многе невоље.
– Често причамо о посебној повезаности кнеза Михаила Обреновића и његове мајке Љубице. Али, Александров и живот његове мајке Јелене је посебно потресан и тежак. Неретко, њих двоје су зиме проводили без огрева, живели су од милостиње Карађорђевих сабораца из Првог српског устанка. И у таквим околностима, Јелена је успела да ишколује свог сина, да се врате у Србију и добију неку пензију. Нису имали никакве владалачке намере, желели су да у својој земљи живе као потомци човека који је скинуо вишевековни јарам ропства српског народа. Али, према њему је била благонаклона књегиња Љубица Обреновић, а кнез Михаило га је 1841. године поставио за свог ађутанта – навео је Марушић.
ДОБА ВЛАДАВИНЕ
Кнез Александар Карађорђевић најдуже је остао на власти у династији Карађирђевић, чак 16 година. Доминирало је мишљење да није баш најбољи владар. Ипак, дела говоре другачије. Како је подсетио Александар Марушић, није одступао од Устава. Надзирао га је Савет кнежевски, сатављен од 17 истакнутих личности које су бирали Турци. На кнежевски престо уставобранитељи га постављају 1842. године.

– Александар није био наследни, већ изабрани кнез. Када се вратио, у Србији није имао познанике и пријатеље. Али, његова унутрашња политика је била врло успешна. У време његове владавине написан је први Национални програм „Начертаније”, донет је Грађански законик, основан Народни музеј, устројене су школе, радило се на дворском комплексу, такозваној, „Симића кући”. Годишњи порез је смањен са шест на пет тадашњих талира. Србија није учествовала у великим сукобима, нити у Кримском рату. Једно време је престоница повучена из Београда у Крагујевац. Мудром политиком, није био ни на руској, ни на турској страни. Када је изгубио верне сараднике, Стефана Книћанина и Петронијевића, дошло је до замерања са Саветом и утицајем конзервативних снага и Обреновићеваца, смењен је 1858. године – навео је Марушић.
Кнез Александар смењен је после Светоандрејске скупштине, у децембру 1858, а у јануару наредне године се и званично повукао. Поново одлази у изгнанство, умире у Темишвару 1885. године.
Док је био у Србији, Александар се оженио Персидом, припадницом утицајне ваљевске породице Ненадовић. Имали су десеторо деце. Њихов син је и краљ Петар први Ослободилац.
Када је дошао у Србију, није имао много ствари. Понео је Карађорђеву слику и касније, у свакој прилици оживљавао је лик свог оца. Допринео је узрастању и развоју Тополе, обновио очеве воћњаке и виноград. Према предањима, волео је у вождовом стилу да шета имањем… Поред Топлоле, допринео је и уздизању рудничког краја, а Горњи Милановац под његовим утицајем постаје градска средина.
ДЕСПОТОВИЦА ПОСТАЈЕ МИЛАНОВАЦ
– Кнез Александар Карађорђевић основао је Горњи Милановац, који се тада звао Деспотовица, иако му је предочавано да је то Обреновићевски крај. Предлагано му је да Брусница, тадашње окружно начелство, не треба да се шири, да се округ укине и територија подели на ваљевски, крагујевачку, чачанску… Кнез Александар је био против тога и ми, Милановчани, врло смо му захвални. Подигли смо му споменик 1995. године. Иницирао је изградњу цркве у Милановцу, коју су касније изградили Обреновићи, подигао је најстарију зграду Старог суда и манастир Враћевшницу – подсетио је Марушић.
Кнез је посећивао и наш град, а у историји су забележене и његове прослеве Светог Климента, крсне славе вожда Карађорђа…Као и у детињству и раној младости, Александар Карађорђевић живот је завршио и изгнанству. Историчари кажу да је у Темишвару мирно провео остатак живота. Александров син Петар први хтео је, уместо вожда, оца да прогласи родоначелником династије Карађорђевић.
О ПРЕДАВЧУ
Александар Марушић завршио је историју на Филозофском факултету у Београду. Запослен је у Музеју рудничко-таковског краја, бави се историјом 19. века. Сфера његовог истраживања су династија Обреновић, историја Рудничко-таковског краја, култура и историја горњомилановачког краја. Аутор је 12 изложби, објавио је 70 научних радова. Одржао је више од 120 предавања о историји Рудничко-таковског краја. Добитник је више признања, међу којима је и „Миодраг Булатовић” за издавачки подухват 2016. године. Основне податке о историчару Александру Марушићу навела је Делфина Рајић, директорка Народног музеја Чачак.




