Društvo

АНЂЕЛА ЛОВРЕЧИЋ, МАТУРАНТКИЊА СА КЊИЖЕВНИМ ДАРОМ

НА РАСКРСНИЦИ УСПОМЕНА И СНОВА…

a1Анђела Ловречић је матурант Гимназије у Чачку. Била би то једна сасвим обична девојка по свему да није њеног дара, који је изузетан и несвакидашњи. У времену када деца и млади не воле да читају, када беже и од књиге и од оловке у инстант варијанте стварности и виртуелне светове, она свој таленат негује годинама. Да је у томе сјајна, потврђују бројне награде. А то је дар писања. Пише од малих ногу, увек и свуда. Каже да то чини зато што је „у писању смисао“, парафразирајући речи великог Андрића. Ствара најчешће ноћу, када је тужна… Добро је што су људи од пера видели огромни потенцијал у њој. У Гимназији, коју је управо завршила, била је одличан ђак, носилац Вукове дипломе. Воли музику и путовања.

Оно што су на препознавању и брушењу њеног талента започели наставници у основној школи, наставила је професорка књижевности у Гимназији Александра Мишић. Препознала је Анђелин таленат од прве године. Слала је њене песме и приче на конкурсе. Пљуштале су награде, неке од њих ваља навести: на конкурсу Огранка Вукове задужбине, два пута је освојила прво место; на конкурсу Светосавље и наше доба Епархије бачке, Нови Сад, освојила је друго место; на конкурсу „Шантићево перо“, Београд, осваја треће место; Матерња мелодија и образовање, Нови Сад, друго место; на „Дисовом пролећу“ у Чачку, два пута је освојила прво место за прозу, следеће године за поезију; на поетском конкурсу „Мирослав Антић“ у Бачкој Паланци добила је похвалу.

Анђела је полазник Центра за таленте при Регионалном центру за професионални развој, где јој је ментор Данијела Ковачевић Микић. Прошле године је на Смотри талената у Београду освојила треће место на међуокружном такмичењу и учествовала на Републичкој смотри. На Књижевној олимпијади стизала је до окружног нивоа. На овогодишњој свечаности поводом доделе диплома матурантима Гимназије, Анђела је имала част да се у име своје целе генерације обрати друговима, професорима и родитељима. И овом приликом, њен списатељски дар је дошао до изражаја, као и зреле поруке које је упутила својој генерацији, у етар, а чине је правим узором за младе. Вредно ју је чути:

-Драги и поштовани матуранти, професори и родитељи,

Велика ми је част и задовољство да се вечерас свима вама обратим у име ове генерације. Ово вече представља крај пута на који смо кренули 2013. године, као 180. јубиларна генерација, ове изузетне образовне установе, уграђујући свако од нас помало себе у њену дугу историју. Такође, ово је и коначна раскрсница између наших снова и успомена које смо заједнички сањали и стварали у протекле четири године. Једном приликом, неко је рекао да је све пролазно, да све тече и све се мења, у шта се вечерас можемо и уверити, али управо у тој пролазности се налази и нешто трајно и посебно, а то су сећања. Она нам остају заувек и сигурна сам, да где год нас живот одвео, да ћемо увек памтити овај период свог живота. Нећу лагати и рећи како је било само лепих догађаја, било је и потешкоћа, страхова и суза, али све је то на крају небитно, зато што смо били и све то проживели са пријатељима. Сећање на њих отераће сваку негативну мисао и реч, које ће на крају пасти у заборав.

Када смо ушли на врата ове школе, били смо деца, а сада из ње излазимо као људи. Надам се прави, поштени и искрени. Заслуге за то припадају вама, поштовани професори, који сте нас ово време које смо провели са вама учили свему што знате, а то не укључује само пуко знање градива из наставних предмета, већ и велике и праве животне лекције на нашем путу одрастања и стасавања. Можда и нисмо били једни од најбољих и најпогоднијих за сарадњу, али сте Ви, умећем правих и искусних педагога, испунили свој задатак, због чега смо Вам изузетно захвални.

Драги матуранти, пријатељи, када смо заједно прекорачили праг ове школе, имали смо главе пуне снова, жеља и надања. Имамо их и даље, само су сада ти наши снови и жеље реалнији и доступнији. Протекле четири године су пуне успеха и падова, грешака и њихових исправки, али је у свему томе најбитније да смо све ово време били подршка и ослонац једни другима и да смо, пре свега, постали добри људи и изградили пријатељства која ће вечито трајати.

Иако живимо и трајемо у времену у коме се све мање цене праве вредности, сигурна сам да ћемо на крају сви успети да досегнемо своју звездану стазу и своје небо. Све док нам је у глави и у мислима наш сопствени „бескрајни плави круг и у њему звезда“ и све док се трудимо да га дотакнемо, бићемо непобедиви.

a2

На крају желим да захвалим и  онима који су увек били ту за нас и уз нас, онима који су са нама страховали, патили, бодрили нас и са нама славили наше успехе. Иако се њима обраћам на крају, они нису мање важни, без њих не би било ни нас. Они су наша вечита подршка и ослонац у нашим највећим искушењима, то су наши родитељи, којима од свег срца захваљујемо. Надам се да ћемо једног дана тај ослонац и подршка моћи и ми њима да будемо. Хвала и живели! – тако је у својој беседи на опроштајној свечаности говорила Анђела Ловречић, ова талентована, паметна и лепа девојка чији је дар непрекидно и несебично ослушкивала, пратила, подстицала и афирмисала њена професорка Александра Мишић.

Анђела каже да је захваљујући писању видела градове које не би имала прилике да види и стекла нове пријатеље. Надамо се да ће се за име ове скромне, даровите девојке тек чути и да ће једног дана постати познати писац, који ће име свога града прославити у својим књижевним делима. Пожелимо јој златно перо!

З. Л. С.

 

Оставите одговор