Društvo Geografski zavičajnik

БРЕСНИЧАНИ И ФУДБАЛ – ИГРА КОЈА ТРАЈЕ ВИШЕ ОД 90 ГОДИНА

ГЕОГРАФСКИ ЗАВИЧАЈНИК (90)

Бресничко-бечањско спортско дрво није израсло високо, али је свој корен разбокорило” (Милан. М. Недовић, Фудбалски клуб Рудар 1927 – 2007)

Најстарија фотографија, прве стативе на игралишту, 1924.

Прича о Бресници не би била потпуна, када у њој не би било фудбала. Јер традиција шутирања “бубамаре” у овом селу траје више од девет деценија и готово се није прекидала чак ни у она најопаснија, ратна времена. Фудбалски клуб, један од најстаријих у Србији, неколико пута је мењао име, али се најдуже одржао “Рудар”, под којим Бресничани, са променљивом срећом (новчаном и играчком), и данас наступају у Окружној моравичкој лиги.

Ко је у село донео прву праву фудбалску лопту од коже – Урош Новаковић Ћућо, Гаврило Јовичић или Драгослав Марковић Чиле, разне су верзије, али сви извори углавном се слажу да је то било 1924. Тада је настала прва, сада избледела, фотографија бресничког игралишта са неправилним стативама, на коме је, по неким причама, и тада одриграна једна утакмица. У сваком случају, слика је доказ да се лопта шутирала и пре него што је три године касније одиграна прва званична фудбалска утакмица. Тачније, био је 15. август 1927, летњи Стевањдан, велики сеоски вашар. Овај датум узима се као дан формирања клуба. Према неким изворима, тада су млади из Бреснице и Бечња играли фудбал како би народу приказали ову у оно време нову забаву.

Први назив клуба био је “Вољавча”, по пределу где се налазио рудокоп, “царски друм” и познати манастир. Био је то једини фудбаски клуб у Љубићком срезу, јер су тек касније настали тимови у Мрчајевцима (1932) и Љубићу (1937). Ново име “БСК” (попут београског, а уствари је скраћеница – Бреснички спортски клуб) користило се само 1932. Наш “Чачански глас”, основан баш те године, забележио је пријатељску утакмицу “БСК” из Бреснице и “Орловца”, новооснованог клуба из Мрчајеваца. Утакмица је завршена нерешеним резултатом 1:1, а према писању новина, игра је била “жива, интересантна и узбудљива”. Иначе, ова два комшијска села су и данас “љути” ривали и свака утакмица је, причају мештани, најважнија, и за играче и за навијаче. Победе против њих су им драже од свих осталих, али су и порази од Мрчајевчана увек били “најгорчи”…

 

…Крајем педесетих и почетком шездесетих све теже се налазио новац за опрему и гостујућа путовања, тренинзи су били нередовни, јер су тим углавном чинили пољопривредници и рудари. Некада су фудбалери на утакмице у ближа села ишли шпедитером, или на тракторским приколицама и камионима, када се путовало даље. Сада делује невероватно, али једном, током пролећне полусезоне 1961, играчи су до Мрчајеваца ишли пешке, а опрему су послали коњском запрегом. Утакмица није ни одиграна, јер је опрема стигла 20 минута после заказаног сусрета, па је због тога домаћин славио службеним резултатом 3:0…

Највећи успех клуб је имао 2000, када је освојио првенство у Окружној лиги, са 29 победа, три нерешена резултата и само једним поразом. У тој сезони су постигли 100 голова, а примили четири пута мање. Убедљивом и по много чему историјском победом у вечитом шумадијском дербију против “Орловца” (3:0), и то у гостима, изборен је пласман за Моравичку зону, у којој су били тимови из Прибоја, Бајине Баште, Ариља, Нове Вароши…

На тој судбоносној утакмици окупило се 2.500 гледалаца… Постигли смо убедљиву победу – 3:0 за Рудар. О том великом спектаклу и нашем тријмфу писала је и “Политика”. За ту доживљену радост, која траје до данашњих дана, вредело је натапати дрес знојем, кишом и суснежицом. Спорт тражи велика одрицања, али приређује и велике радости. Нисмо добијали новац и поклоне. Имали смо другарство и пријатељство које непролазно трају.”, написао је легендарни Даниловић.

ПРВИХ СТО, А ОНДА ДАЉЕ…

 

Због тешких услова, од 1968. до 1971. “Рудар” је иступио из Чачанског фудбалског подсавеза, а опустело игралиште постало је пашњак за стоку. Само су још деца тада играла фудбал на стадиону. Ипак, клуб је успео да превазиђе те, као и недаће деведесетих. Такмичарске 2001/2002, “Рудар” се вратио у Окружну моравичку лигу у којој и данас наступа. И даље се тренира и игра на некада популарном вашаришту или “стадиону под сушаром”, како га млађе генерације зову, а сада заиста добро уређеном стадиону.

Иако је у селу све мање деце, Горан Видојевић, председник УО клуба, оптимиста је када говори о будућности “Рудара”. Јер, после готово две године без пионира, недавно су најмлађи поново окупљени и план је да се од јесени опробају у такмичарским мечевима.

 

– То је једини начин да се клуб очува. Имамо регистрована 32 играча, углавном из Бреснице, Бечња и околних села. Повратак пионира је основ за наредних бар десет година – каже Горан и додаје да су у управи клуба углавном бивши спортисти везани за свој родни крај. Видојевић наглашава да је клуб посебно изгубио када је умро Градимир Јовичић Деда, дугогодишњи тренер и велики борац за бреснички фудбал, али додаје да је доласком Драгана Марковића нађено добро решење на дуже стазе. Жеља свих у клубу је да “Рудар” доживи и прослави 100 година, а надамо се и много дуже.

В. Тртовић

Фото: ФК „Рудар“ и  „Фудбалски клуб Рудар 1927 – 2007. Бресница“, Милан. М. Недовић

Цео текст можете прочитати у новом броју “Чачанског гласа”

 

Оставите одговор