Kulturni vodič

“ЕПСКА СРБИЈА” У ДОСЛУХУ СА ХОМЕРОВИМ ЕПОМ…

КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ МИЛИСАВА САВИЋА У ДОМУ КУЛТУРЕ

 

Књига “Епска Србија” Милисава Савића је зборник најлепших народних песама сабраних из народне књижевности од првих записа до Вукових збирки, али и лични путопис кроз стварне и митске пределе са описима места и јунака из наше епике. Као писац и професор књижевности, покушао је, каже аутор, да кроз анализу записаног и затеченог, модерном читаоцу приближи шта је то вредно у нашој народној поезији, шта то не застарева, а “то су приче које су вечите и актуелне, приче у којима се брани свет правде, свет слободе, свет љубави, а на таквим причама почива свака велика књижевност”.

Књигу је представио Књижевни програм Дома културе у четвртак, 1. марта, ао њеном садржају и вредностима говорили су универзитетски професор и критичар др Радивоје Микић и уредница програма Милкица Милетић.

Милкица Милетић, Милисав Савић и Радивоје Микић

Поред уводног дела посвећеног Богу и свецима, књига “Епска Србија” је луксузно илустрована са 600 колор фотографија које је сам аутор снимио походећи цркве и манастире опеване у овим песмама. Посетио је Милисав Савић и “Зидање раванице” старца Рашка, Ђурђеве ступове, Сопоћане, Павлицу, Студеницу, Жичу, Девич, Пећку патријаршију, Дечане, Богородицу Љевишку, Грачаницу, Цркву Тројицу, Милешеву и Хиландар, трагао за црквом Јањом, био у постојбини Стојана Јанковића у Далмацији …  Био у местима и богомољама опеваним у песмама о Марку Краљевићу (Качаник, Мироч, Прилеп и Сушицу…), “Опет Свети Саво” Филипа Вишњића, “Опет зидање Раванице”, “Милош у латинима”, “Обретеније главе кнеза Лазара”, посетио Призрен, царски град, и Леђан, и Вучитрн, и Звечан, и Скадар, и Крушевац, али и Чачак, цркву Јежевицу…

-Што се тиче Чачка, имам два локалитета и једног јунака. Локалитет је црква Јежевица, о којој је испевана песма ”Бан Милутин и Дука Херцеговац”, где се помињу још нека места, а јунак и друга песма је Лазар Мутап, један од највећих јунака Чачка, сахрањен је ту у манастиру Вујан.  Посетио сам места о којима говори песма, неки се описи из тих песама поклапају са стварношћу, а неки не.Наша епска поезија је врхунска књижевност. То је комбинација једне песничке и стварне слике Србије, или од онога што је остало од тих песничких депутата, и то је дивно. У овој књизи је једна Србија виђена и на песнички начин, али и очима једног савременог путописца као што сам ја – истакао је Милисав Савић, аутор, такође, капиталног издања “Долина српских краљева”.

Можда и зато што је епска поезија у школским лектирама редукована, он препознаје један од разлога да се њом бави. Кад се појавила почетком 19. века, српска епска поезија поздрављена је у свим светским центрима као чудо, скоро као наставак Хомерових епова, а касније, нарочито последњих две, три деценије, тумачена је на страни, тврди аутор, доста погрешно.

-Управо из тих разлога хтео сам да напишем књигу за врло образоване људе, која је преведена и на енглески језик, да кажем да је реч о једној врло великој поезији, без обзира што је њен језик мало анахрон и што га можда новије генерације не прихватају. То је још увек велика поезија које не треба да се одричемо. Доста је добро преведена, а преводили су је Енглези који знају наш језик. Та епска народна поезија је и даље врло жива, она је инспирација и за модерне песнике. На њој су израсли Бранко Миљковић, Матија Бећковић, Васко Попа и други, она је у корену наше књижевности, нашег бића, па и нашег духа. Књига је структурирана онако како је Вук то радио. Полази од митских песама, а завршава са Филипом Вишњићем, за кога мислим да је један од највећих наших песника – каже Савић.

-Милсав Савић, за разлику од других писаца, спада у оне који су се брзо мењали, прихватајући поступак постмодернистичке прозе. Окреће се посебном типу фантастике везане за нашу усмену тардицију. Рано је почео да експериментише са причама у које укључује есејистичке пасаже, док се у свом акаемском писању окреће мемоарској документарној прози и настоји да пише с позиције сведока, или актера догађаја. Такве су његове последње две, по тематици и приступу, блиске књиге, обе потресно духовно сведочанство “Долина српских краљева” и “Епска Србија”. Ово су културно-историјски путописи у којима аутор настоји да сагледа како се епски певачи Филип Вишњић, Тешан Подруговић, жене које су стварале епску поезију, односе према историјским чињеницама. Савића занима шта чини стваралачка фантазија са елемемтима епског певања, отуда се усуђује да даје тумачења неких фресака, да коментарише детаље зидног сликарства на коме су браћа Мусићи, а описује и неке ниске стране стварности, попут песме “Гаће Митре Даскалове”, на којима је она исписивала имена својих љубавника. Филип Вишњић, као да пева у дослуху са Хомером, на исти начин конструише песму… Не треба изгубити из вида врло вешто приповедање са пуно детаља које опажа и даје им дубљи смисао. Без ове две књиге Милисав Савић не би био оволико значајан у српској култури као што јесте –  истакао је, бритак као и увек, професор др Радивоје Микић.

Зорица Лешовић Станојевић

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.