Uncategorized

ИСТРОШЕНИ ДУХ ПОБУНЕ

ОД УДВОРИШТВА ДО БУНТОВНИШТВА У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ФИЛМУ (11)

ИСТРОШЕНИ ДУХ ПОБУНЕ

Сто година од настанка Југославије згодна је прилика да се проговори и о неким појавама које су довеле до урушавања заједничке државе, али кроз историју југословенске уметности тог доба, пре свега кроз филм, који је на најбољи начин представљао успоне и падове државе у којој смо живели.

Како се у другој половини осамдесетих СФРЈ полако ближила свом крају, код филмских аутора, тада средње генерације изоштравао се и подвргавао иронији и поглед на остатке тековина неуспеле и урушене студентске побуне из 1968, као и на негдашње бунтовнике из тог доба, а сада у четрдесетим, притиснутих свим могућим невољама – егзистенцијалним, породичним, љубавним, уметничком и професионалном неоствареношћу, потрошених и неостварених идеала из младости, потпуно неспособних да их превазиђу и да уместо друштва некад, мењају себе данас.

Такав је и главни јунак филма „Тајванска канаста“, Горана Марковића. Редитељ на самом почетку филма вешто користи мелодичну, топлу и носталгичну музику Зорана Симјановића, подсећајући нас атмосфером на нека боља времена, на бољу прошлост, кад се живело за идеале, кад су младе водиле идеје Рудија Дучкеа и других револуционара, кад се рађала љубав на „Црвеном универзитету“ у Београду, у јеку студентских протеста и кад се сањао неки бољи свет без рата, без неједнакости, израбљивања и потлачених и без „црвене буржуазије“. То су слике прошлости и идеали од папира, које у „издрнданом спачеку“ са горивом на резерви, покушава наш јунак Белопољански (фантастични Борис Комненић) да исприча својој малолетној љубавници, која од тога ништа не капира и ништа јој и није важно на крају крајева. Она припада новој генерацији која нема никаквих идеала, а ни илузија о стварности у којој живи, жели да се добро проведе, сања о првом сексу, који ипак треба да буде нешто несвакидашње и на посебном месту, а не у неком трошном ауту, кад су све њене другарице доживеле „оно“, а само је она „јунферка“.

Белопољански је лузер, некад „славне“ револуционарне прошлости, који припада оном што је некад била београдска грађанска класа и живи у елитном крају, у кући из прошлих времена, са великом породицом. Он је незапослени архитекта, без искуства, који још увек сања велике пројекте, њему намењене, прави „мрдалице“, еротске дрвене инсталације, које нико не жели да купи, жели само да спава и да га оставе сви на миру. Окружен је мајком, малограђанком и њеном клијентелом из „вишег друштва“, сенилним дедом, сестром Драганом, наркоманком и њеним бендом (Маги и састав ЕКВ), незадовољеном супругом, васпитачицом, која стално прети разводом, ако се не промени, децом жељном очеве пажње. Разапет је између високог мишљења о себи и времену које је заувек прошло, младости која неумитно „цури низ прсте“ – пролази, обузет собом, не примећује стварност која се с временом променила и ничим не подсећа на „славну“ прошлост и младалаче идеале. Остао је заробљен у прошлости, потпуно неспособан да се промени, реализује високе амбиције и циљеве, помогне онима поред себе и учини живот колико толико подношљивим. На промењену стварност, упућују га сви и некадашњи саборци, бивша супруга револуционарка, коју је својевремено издао и оставио, пријатељ, преваспитани револуционар, који сада ради за Службу државне безбедности и другар кога је „издао“ у одсудном тренутку – није прихватио понуђено зезање и провод. Они говоре о истини и лажи пропале револуције и некадашњег бунтовништва, а и о издајама и гресима, које је починио и сам Белопољански, који се временом „увалио“ у конформизам и нерад, а да то није ни сам приметио, само трабуњајући и даље о нечему што је давна и никад досањана прошлост. Стварност је само низ комичних несналажења, а врхунац је кад га „муљаторска“ екипа из виших кругова увлачи у грађевинско-архитектонске криминалне мутљавине око изградње станова у насељу, иронично названом „Сунце“.

У својој општој конфузији, животној и стручној нереализованости и неостварености и у жељи да што брже, што пре и што лакше оствари своје нереалне амбиције и планове, Белопољански се глупо и наивно уваљује у невољу, не капирајући свима, сем њему, очигледну превару. У својим илузијама не примећује ни добру намеру и упозорење жене којој је у младости, у време студентске побуне, био идол и симпатија. У свему неспретан и трапав, „палећи“ мостове за собом покушава патетично и глупаво да напусти живот, али наравно, ни то му не полази за руком, као уосталом и ништа друго у животу.

Ово је ироничан, али истовремено и горак приказ неостварених идеала и још једне, у суштини пропале револуције, која и поред своје (не)остварености, ипак једе своју децу. Редитељ Горан Марковић је готово прорачански проговорио и о временима која ће тек доћи и о још једном у низу неостварених надања, пропалим идеалима и о људима потпуно неспремним и неспособним да разумеју време и прилике у којима живе и новим – старим правилима која су завладала. На крају и по познатом обрасцу и они буду „поједени“, само што је ова прича много тежа и болнија зато што се догађа нама, а не неком другом и мање је места за смех и иронију, који су красили ипак неко друго време, кад се бар живело опуштеније и мање стресно. Ово време тражи нове ауторе, да га „опевају“ на прави начин, они који су доживели искуство неостварених обећања и пропалих надања, које има свака генерација.

Душан Даријевић

Оставите одговор