Мирко Дрманац, у потрази за новим звучним спектром
ТРАГАЈУЋИ ЗА ЈЕДИНСТВОМ СЛИКЕ И ЗВУКА
У настојању да у свом експерименталном раду на пољу експерименталне уметничке музике, како на теоријском, тако и на практичном плану, дође до јединства слике и звука, наш суграђанин Мирко Дрманац, историчар, апсолвент докторских студија на Групи за историју, Филозофског факултета у Београду, библиотекар (запослен у Научном одељењу Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“ у Чачку) и пасионирани слушалац и истраживач уметничке електронске музике, спојио је сва своја искуства у једно.
Мирко је недавно, крајем марта, био део тима у оквиру експерименталног рада на повезивању аналогних и дигиталних система у стварању уметничке електртонске музике, у организацији Електронског студија Радио Београда, под менторством чувеног музичара и истраживача елктронског звука Пол Пињона, уз Владана Радовановића, једног од најзаслужнијих за развој електронске музике у Србији.
У миру и тишини Научног одељења Мирко Дрманац прича о свом недавном искуству, о својим личним истраживањима, практичним и теоријским, на плану електронске музике, о значају синтисајзера EMS SYNTHI 100 за развој електронске музике код нас, фасцинираношћу Пол Пињоном и Владаном Радовановићем и многим другим занимљивим стварима.
– Себе више видим као доброг слушаоца музике. Мој дијапазон бављења музиком је веома широк, улазим у то експериментално, не бавим се музиком професионално и немам ту врсту оптерећења да нешто морам да урадим како је зацртано и да то мора имати употребну вредност. У раду ме води знатижеља и све сам више свестан музичког тоталитета – наглашава Мирко Дрманац и додаје да ниједна музичка форма није одвојена од неке друге.
За Мирка разумети електронску музику и музику уопште, значи разумети комплетну савремену уметност. У недавној посети Музеју савремене уметности, изложби „Секвенце“, наш саговорник је схватио колико се музичко искуство из електронског студија уклапа у визуелно, које је доживео у Музеју савремене уметности.
Веза уметничког и технолошког и како је уопште настао електронски студио Радио Београда и синтисајзер, који се налази у њему, који је од најзначајнијих инструмената ове врсте у свету, за Мирка је фасцинантна и попунила је неке његове празнине у разумевању савремене уметности. У својим трагањима и истраживањима, Мирко је дошао и до чињенице да су Београд, Србија и Југославија били међу пионирима у стварању аналогних синитисајзера у свету. Он овде није настао у свом физичком облику, али је замишљен у Србији, конкретно се мисли на синтисајзер EMS SYNTHI 100. Енглези су направили оно што смо ми овде замислили, а за то су заслужни Пол Пињон, Британац по рођењу и Владан Радовановић, кога Мирко сматра једним од најзначајних композитора и теоретичара савремене музике, али и значајним ликовним и визуелним ствараоцем, припадником чувене МЕДИАЛЕ.
Мирко Дрманац је за недавно учешће у пројекту, реализованом у електронском студију Радио Београда, аплицирао са ауторском музиком, рађеном за дечје позоришне представе и краткометражне филмове. Награђен је и плакетом на међународном конкурсу за рад „Echoes Of Memories“, а његова се музика може пронаћи и на You Tube каналу.
На идеју да некако дође до легендарног синтисајзера EMS SYNTHI 100, који се налази у електронском студију, Мирко је дошао захваљујући познанству са Предрагом Шарчевићем, уредником Радио Београда, који га је обавестио да је синтисајзер, након двадесет година, поново у функцији и доступан широј јавности. Некад је био доступан само уском кругу људи, који су се носили мишљу далеке 1972. године, кад је синтисајзер набављен, да у студио улазе у докторским оделима, да га не контаминирају бактеријама. Некад се овај инструмент сматрао експерименталним, а данас је питање шта је експериментално у добу кад један мобилни телефон има процесорске могућности веће него што је аналогна техника могла да пружи на свом врхунцу. Мирко истиче да се овој „часној старини“ тражи употребна вредност у данашњем времену и зато је омогућено музичарима да га користе и да му се пронађе данашња сврха. Аналогна техника, истиче, има предност у односу на дигиталну:
– Дигитална техника даје све, а што се тиче музике, музикалност је непревазиђена код аналогне технике, непроцењив је простор звука који она даје и планирано је да се то искористи у будућности.
Светлана Мараш, која сада руководи активностима електронског студија Радио Београда, расписала је конкурс за коришћење и укључивање у рад електронског студија и истраживање на проналажењу савремених могућности старог синтисајзера. Полазници овог пројекта морали су имати релевантне музичке радове са којима конкуришу, подрзумевало се познавање електро-акустичне музике, поступка снимања и продукције. Рад у оквиру пројекта, са десет полазника, кренуо је 10. марта. Програм је почео тако што је Пол Пињон представио уређај и свој рад, рекавши при том доста тога занимљивог, што је и за Мирка било ново.
– Из његове приче сам схватио колико је значајна била Пињонова улога, као и Владана Радовановића, да се уређај направи и донесе код нас. Овај модуларни синтисајзер, који је и био предмет окупљања, лако се програмира и свако се може снаћи са њим. Право истраживање уређаја је једно велико путовање – каже Мирко и наглашава улогу у свему фантастичног музичара Пол Пињона, који је у Београду живео и радио од 1963. до 1983. године. Из Беогрда је отишао у Стокхолм, где и данас живи, када је овде искористио све своје уметничке потенцијале. Још увек је активан и поред позних година и одржава дубоке везе са Радио Београдом и електронским студиом.
Без Пињона електронски студио никад не би ни био направљен. То се догодило захваљујући њему, јер је познавао Петра Зиновјева из Лондона, значајног за стварање електронског студија. У оно време нису постојала предузећа која су то могла да направе. До тад су постојали само експериментални студији у Утрехту, Стокхолму. Постојало је само неколико експерименталних музичких студија на свету.
– Сама чињеница да су они тад хтели, а и могли то да направе, говори о месту Југославије у тадашњем свету модерне уметности и културе и о њеном високом степену развоја – рекао је за „Чачански глас“ Мирко Дрманац и додао да су Пол Пињон и Владан Радовановић имали велико друштвено разумевање за свој рад, а ту се радило о великом новцу који су добили.
Мирко истиче да су му нова искуства донела сазнање где се тадашња југословенска култура налазила у том времену у односу на светску и не само да смо били део, него смо и предводили у неким стварима тадашњу уметничку и културну сцену у свету и имали изузетно значајно место. Занимљиво је рећи да је инструмент, који су осмислили Пињон и Радовановић, а конструисао га Зиновјев, по њиховим упутствима, имао ознаку четири, а да су средства набављена на време био би и први у свету. Произведено је само тридесет таквих уређаја, а данас је активно и ради њих двадесетак, међу њима и београдски примерак. Мала верзија овог уређаја је коришћена и на првом албума Пинк Флојда, тако да је од немерљивог значаја да је инструмент идејно осмишљен код нас.
Мирко ће се у свом даљем професионалном раду бавити и афирмисањем историје електронске музике и посебно теоријским радом Владана Радовановића, за који је заинтересован, зато што је овај уметник заговорник повезивања слике и звука, оно чиме се и наш суграђанин све више бави и истражује ову могућност, која је привлачила многе. Дрманац истиче да се у данашњим истраживањима електонске музике ми бавимо западним изворима, а заборављамо да су почеци ове музике били код нас и да имамо основу чему да се вратимо.
– Нисмо дигитални „урођеници“, који су последњи у низу сазнали нешто. Наше наслеђе у овој облати треба учинити јавним и познатим што ширем кругу људи, а људима попут Пињона и Радовановића, треба указати пуну част, поштовање за заслуге које су имали и имају за развој српске модерне уметности и културе у целини. Слика и звук као једно, што се може видети и данас у Музеју савремене уметности, где су изложени радови Владана Радовановића, вансеријског мултимедијалног уметника и Леонида Шејке, потпуно повезивање слике и тона – истиче Мирко и додаје да је Радовановић рођен негде у свету њега би чували под стакленим звоном.
Наш истраживач мисли да је целокупна уметност у кризи и да су данашњи уметници, попут риба ван воде и да покушавају да дођу до даха, а да сам тежи интегративној уметности, у којој је везано оно што види и чује:
– Некад је уметнику, у доба модернизма, било лако, имао је иза себе слику села, испред слику града, окружену солитерима. Електронска музика је тонски израз модерности и треба да слика свет у коме ми живимо. Дигитални електронски свет, којим смо загушени у данашње време, онемогућава ентропију и не видимо супротност. Вртимо се у замишљеном кругу и уметнику је јако тешко да нађе правац у којем ће да се развија. Мислим да је добра ствар ово што је урадио електронски студио. Да би музика наставила да живи, као и свака уметност, у садашњем тренутку је важно да престане да буде елитистичка.
Темпо техничког развоја музике се убрзава, имамо убрзање у средствима за производњу музике, а уметнички развој музике је у застоју. Колико се технички израз развија, толиком брзином и уметнички израз замире. Како Мирко каже, проблем није у технологији, већ у томе што у музици нема нових тема, које ћемо музиком да осликамо.
– Треба нам нешто што ћемо да видимо и музички да представимо, нестала је инспирација и она тако недостаје музичарима у данашњем времену. Не треба се, у недостатку идеја, враћати класичним узорима. Ако би на народној песми правили неке рапидне промене, лако можемо упропастити нешто што је по себи савршено, музички уобличено и нећемо добити ништа – упозорава Мирко и додаје да није присталица да се електронска музика враћа класичним узорима. –Електронска музика мора да тражи нове изворе, нове погледе. Музичари, као и сви уметници, морају да пружају путоказе другима и да буду свесни свог значаја у друштву, морају активни да делују и не смеју да се повлаче, без обзира на све. Мешањем различитих облика савремене уметности ми долазимо до тога шта је она у глобалу. Никад савремена уметност не може да се разуме, ако се парцијално – издвојено и појединачно гледа. Морамо много слика да видимо и много композиција савремене електронске музике да одслушамо да бисмо схватили шта је то. Некад, у прошлости, уметничко дело је било јединствено. Оно што је некад било експериментално данас не важи, нама су данас свакако експерименталније ствари доступније сваког дана, сваки мобилни телефон има већу процесорску моћ, него што су некад научници и уметници могли да сањају. Уметност данас треба да поврати свој суштински карактер и напусти декоративну улогу, коју има у савременом животу. Савремена уметност је утицала на дизајн, пејзажну архитектуру и стваране су нове форме.
– Електронска музика је замишљена да буде позадина света у коме живимо – истакао је на крају занимљивог разговора Мирко Дрманац и нагласио да су на његов музички развој утицали аутори који су свима познати, пре свега Вангелис и Жан Мишел Жар, зато што су превазишли форме, а код Вангелиса је присутан и константан развој, повезивање и стално истраживање.
Мирко је најавио да ће се популаризација електронског студија, а самим тим и електноске уметничке музике, наставити у будућности и људи из Европе већ долазе. Истраживања нашег саговорника у будућности биће усмерена на унапређење техничких могућности синтисајзера, као реликта аналогне технологије, без могућности памћења, са дигиталним секвенцером.
Надамо се да ће даљем развоју електронске музике код нас допринети и музички радозналац и истраживач из Чачка Мирко Дрманац.
Душан Даријевић
Пол Пињон и EMS Synthi 100
– Пол Пињон је рођен 5. маја 1939. у Лондону. Заинтересовао се са 15 година за кларинет који од тад свира упоредо са саксофоном. Студирао је физику на Оксфорду да би потом прекинуо докторске студије 1962. године и определио се за бављење музиком, као композитор и извођач. Док је студирао физику похађао је приватно часове хармоније и контрапункта. Креће да путује Европом и – после краћег боравка у Загребу – долази у Београд . Преселио се коначно 1963. године у Југославију и наставио студије композиције заједно са Владаном Радовановићем.Без обзира на његово порекло ЊЕГОВО МУЗИЧКО САЗРЕВАЊЕ ЈЕ НЕРАСКИДИВО ВЕЗАНО ЗА УМЕТНИЧКИ ПРОСТОР БЕОГРАДА И СРБИЈЕ што је он увек поносно истицао!
Био је један од оснивача Електронског музичког студија Радио Београда 1968. године и један од најважнијих сарадника до одласка у Шведску 1983. године где и данас живи и ради. Развио је хибридни аналогно-дигитални синтисајзер EMS Synthi 100, за који је написао и техничко упутство. Његове дужности у студију укључивале су и наставу, везу са техничким особљем и помоћ гостујућим композиторима. Организовао је концерте, радио емисије електроакустичке музике и истраживао психоакустику, квантитативну анализу шума и спектралну анализу говора. Водио је и Interaction free jazz group. Током боравка у Србији био је такође лектор и преводилац.
Од 1983. активан је у електронском музичком студију у Стокхолму, развија дигиталну обраду сигнала подржан стипендијом Шведског института, Краљевске академије за музику и града Стокхолма.
Још током студија физике, Пал Пињон почео је компоновање и писање џез аранжмана. До 1969. године компоновао је само инструменталну музику за мале ансамблове, углавном користећи различите серијалне технике. Некa од тих дела још увек изводи: „Nocturne for bassoon and guitar“, „Five Pieces for tenor and chamber ensemble to poems by the composer“, „Three Polymers for solo piano“ и „Three Pieces for violin and piano“. Његово интересовање за електронику јавило се већ током дечјег узраста, али је у електронском студију Радио Београда успео да развије овај интерес у музичком правцу. Осим ауторске музике за радио и телевизију, његов музички опус садржи и неколико снимљених композиција које су биле награђене на Електронском музичком фестивалу у Буржу: „Хендрикс“ (1974) – инспирисан музиком Џими Хендрикса, али без тежње за имитацијом и „Микрохабитат“.
Његов приступ рачунарској музици првенствено користи звуке снимљене из микрофона, који покушава да развије и осмисли радикално нове фигуре, користећи претходно неприступачне начине стварања великих структура. За те сврхе је креирао посебне наменске софтвере. Његова музика је извођена широм света, а сам је и наступао у Великој Британији, Југославији, Француској, Шведској и Западној Немачкој, са импровизованом музиком, савременом музиком за саксофон и интермедијским радовима попут његових „Gaussian Alarm Clocks“ (за статистички велики број будилника) и „Конверзија“ (за град и шест или више музичара).
Данас је један од водећих музичара и теоретичара музике у Шведској, члан FST (Шведско удружење композитора) и Fylkingen (Удружење за експерименталну музику и уметност).
Мирко Дрманац: Важно је истаћи да је EMS Synthi 100 револуционаран производ у историји музичке технике. Он представља карику која недостаје у потпуном разумевању степена развоја југословенске музичке уметности и културе у светским оквирима. Мада се то не истиче EMS Synthi 100 је настао као производ сарадње на првом месту Пола Пињона и Владана Радовановића, али и инжењера Зоране Царић-Храшовец и Милана Орлића.
Конструкција синтисајзера је у највећем делу направљена по њиховим упутима и захтевима које је реализовао ЕМС (Electronic Music Studio) из Лондона 1971. године. Појави Synthi 100 је „кумовало“ познанство Пола Пињона и оснивача ЕМС Питера Зиновјева. У тренутку појаве Synthi 100 је био најмоћнији експериментални синтисајзер у Европи кога је могао да приушти мали број студија. Тиме је новоосновани електронски студио Радио Београда заузео једно од водећих места у светским оквирима као електронски студио треће генерације. Примерак који се налази у Електронском студију у Београду произведен је под бројем 4 од укупно 30 направљених.
– Постоје две основне школе електронске музике до дан данас: То су „Келнска школа“ која као електронску музику подразумева коришћење само синтетичких звукова у електронским композицијама и „Париска школа“ која синтетичке звукове посматра као додатни градивни елемент уз постојеће „класичне“ инструменте. То је својеврстан сукоб две музичке естетике, еволуције и револуције.
– Сматрам да је електронска музика тонски израз технолошке цивилизације, тј. њена звучна пројекција.
– Мислим да звук треба да држи корак са изразом мисли… Наше мисли се полако аутоматизују цео један век тако да електронска музика представља неко природно звучно окружење. Мени суштински бављење електронском музиком представља трагање за звучним спектром који осликава промене у друштву, и ту је нека веза две стране моје личности, мене као историчара и мог музичког алтер ега.
– Међутим, музика није историја и није начин да се схвати време, већ више као један начин да човек схвати себе у времену.
Dobar tekst.