Društvo G.Milanovac

КАД ЈЕ КОШАРКА ВИШЕ ОД ИГРЕ

У ГОРЊЕМ МИЛАНОВЦУ У КК “ИКАР” ТРЕНИРАЈУ ДЕЦА СА ПОСЕБНИМ ПОТРЕБАМА

У хали “Бреза” скоро сваког понедељка догађа се једно чудо. Јер како другачије назвати овај призор: деца са различитим инвалидитетом, уз звуке добро одабране музике, померају границе у себи. И то све кроз игру и кошарку. Таква радост, када се направи прави корак и изведе баш оно што тренер захтева од њих, ретко се виђа и на великим мечевима. А петорка “добрих духова” овог клуба су Александра Топаловић, педагог и васпитач, Милица Стојковић, психолог, иначе асистент на Техничком факултету у Чачку, Мина Максимовић, виши физиотерапет, која се недавно вратила из Шведске, Димитрије Дмитровић, виши кошаркашки тренер и Предраг Бегенишић Бего, председник клуба, захваљујући коме је ова бајка и постала стварност. Сви они су волонтери спортског духа, иначе дугогодишњи кошаркаши, који су ту своју страст успели да пренесу на ову, али и децу из, како се то често каже, редовне популације.

Уочи Нове године, када смо посетили клуб, владала је празнична атмосфера, јер се очекивао долазак Деда Мраза. Али пре тога, свакако, одржан је тренинг. Почео је, а рекли су нам да је то устаљен начин, загрљајима и пољупцима, који овој деци и те како значе. Уследиле су вежбе са кошаркашком лоптом. Тамара, Милица, Викторија, Ана и друге девојчице, свесне присуства новинара, помало “позирају”. Тренери Александра и Димитрије стрпљиво им објашњавају како да скоче при шуту, враћају их по неколико пута на “линију”… Често се чује “можеш ти то”, као охрабрење, као награда.

Колико деци све то значи најбоље се може видети на њиховим срећним лицима, јер су ту са људима које воле и који им ту љубав узвраћају. А ови малишани, када то осете, пружају потпуно поверење…

Овим речима нас Александра и Бего уводе у причу о КК “Икар”. Идеја је настала још 2009. Осмислили су план и програм и изложили идеју родитељима. Циљ је, кажу, био да кроз тренинге деца побољшају моторику, да изађу из куће и укључе се у живот. Родитељи, њих седморо, почели су да доводе децу у “Икар”. Данас на тренинге долази чак њих 28, од оних најмлађих са 10-11 година, до најстаријих који имају и преко 35. Од почетног страха и неизвесности није остало ништа. Сада и родитељи, који најчешће присуствују тренинзима, једва чекају тај дан, јер су видели велики напредак код њих.

Предраг Бегенишић Бего

– Можда тај помак други људи, мање искусни у овој бранши, и не виде. Ми који смо стално са њима, то веома добро увиђамо. Кад су дошли на прве тренинге, испружили су тек руке. Бацимо им лопту, а она се или одбије или или прође поред њих. Као да никакве реакције није било.  Данас лопту воде левом и десном руком, што је за нас велики успех – сликовито описује Предраг Бегенишић, оснивач Кошаркашког клуба “Икар”, једини у Србији са лиценцом кошаркашког тренера за децу са посебним потребама.

Овде за све ове године никада ниједно дете није испољило агресивост, а струка каже да је то велики успех. Постоје правила која се поштују: сваки тренинг је проткан одабраном музиком, која децу у доброј мери опушта. То је обично инструментална складна музика. Не користи се пиштаљка, нема повишених гласова, ни наглих покрета, дресови су пастелних боја…

– Најважније је што смо разбили баријеру између болесне и здраве деце. Једно време држали смо заједничке тренинге, па смо “мешали” децу, тако што бисмо им дали истобојне дресове. Гледаоци нису могли, без пажљивог посматрања, да препознају која су деца са сметњама у развоју, а која из редовне популације. Никаква се селекција не може правити по годинама, јер они нису такмичарска екипа. Али, настојимо да, као на Специјалној олимпијади, награђујемо децу. Купили смо медаље са кошаркашким знаком које израђује Удружење параплегичара из Чачка. А када им доделимо медаље за њихов труд, то су непоновљиве емотивне сцене и за децу и за нас – објашњава Бегенишић неке методе у раду.

Дуг је списак шта “Икар” све осмишљава за своје “кошаркаше”. Допринели су да се родитељи окупе и формирају Удружење, које има сада свој кутак у ОШ “Десанка Максимовић”. Честа су дружења и ван терена, на радионицама, у граду, на излетима. Организују и хуманитарне акције када је то потребно. Осим кошаркашких тренинга, за ову децу иницирали су и школу пливања на отвореном базену у Горњем Милановцу. То је трајало три године, али се, нажалост, онда одсустало. У клубу сматрају да је то велика штета.

– Чим се укаже прилика, наставићемо са пливањем, јер овај програм, који је наш јединствени, аутохтони, захтева управо разноликост вежби, такозване освежавајуће тренинге у природи – каже Бегенишић.

Сва искуства и знање “Икаровци” су преточили у књигу “Методика  тренирања деце са посебним потребама у КК Икар”, која је објављена пре седам година. У њој су дали смернице и за друге средине, које би по њиховом моделу могле да покрену сличне тренинге. Књига је наишла на веома добре реакције и код стручног дела јавности, а у клубу сматрају да увек има простора да се додају нова знања…

– Користимо кошарку као средство, а не као циљ.  Активности су разнолике, јер покушавамо да што више стереотипа обришемо и покажемо да снагом љубави, воље и разумевања можемо померити границе – порука је из јединственог кошаркашког клуба у Србији.

В. Тртовић

Цео текст можете прочитати у новом броју „Чачанског гласа“

Оставите одговор