Reportaža

КОШАРКАШКА НОСТАЛГИЈА: ОД ШЉАКЕ И БАСКЕТА ПО ДВОРИШТИМА, ДО ХАЛЕ КРАЈ МОРАВЕ

ЧАЧАК ИЗ СЕЋАЊА (20)

Објављујемо серијал прича новинара Душана Даријевића, које ће бити попут вожње градом, каквог више нема. Задржаваћемо се на појединим местима, сећати се људи којих више нема, шетати и возити се разним улицама. Градови убрзано нестају и мењају се. Сећање и памћење су једино што нам остаје, једини траг у времену о оном што смо били, какви смо сада, али и путоказ и смерница млађима какви можемо бити. Нација, град и било која заједница без наших сећања не постоје.

КОШАРКАШКА НОСТАЛГИЈА

ОД ШЉАКЕ И БАСКЕТА ПО ДВОРИШТИМА, ДО ХАЛЕ КРАЈ МОРАВЕ

У Чачку је кошарка више од спорта. Кошарка је страст, кошарка је љубав, она се воли свим срцем и тако је од тренутка кад је настао Кошаркашки клуб „Борац“, давне 1945, када се почело на шљаци, па све до изградње хале крај Мораве 1969. године и све до данашњих дана. Баскет се играо на чувеном „Желовом“ игралишту, али и по двориштима варошким. Кошаркашке табле су се качиле и на крушке, као у Ломиној, у дворишту Дула Николића, који је скоро пуних пет деценија прави заљубљеник у кошаркашку игру и један од највернијих пратилаца „Борца“. Још од давне ’69. године, кад се градила хала крај Мораве и све до данас, гледао је све „Борчеве“ утакмице и бројне тренинге, сем у сезони ’83/84, кад је био у ЈНА. У време „Вудсток“ фестивала, чачански дечаци, поред редовног баскета у Дуловом дворишту, где је прве кошаркашке кораке направио касније и чувени „Желов“ кошаркаш и тренер Саво Ковачевић, све чешће су одлазили и на „Борчев“ стадион, недалеко од Ломине. Дуле, Мирко Скањо, Лучо и Брацо Стефановић све чешће су одлазили на „Борчево“.

 

РАДМИЛОВЕ МАЈСТОРИЈЕ

Дуле се сећа да је цело његово одељење из Основне школе „Филип Филиповић“, када су били трећи основне, гледало прву утакмицу у „Борчевој“ тек направљеној хали. Играли су „Борац“ и „Звезда“ тог 23. јануара ’69. године. За „Борац“ су играли: Радмило Мишовић, Мирко Дробњак, Слободан Копривица Цоња, Машко Пурић, Лаћо Трипковић, Предраг Катанић. За „Звезду“: Славнић, Вучинић, Сарјановић, Дуци Симоновић… Довољно да се млади заразе „вирусом“ кошарке, који многе од њих „држи“ и дан данас. Уз друштво које је живело у зградама уз саму халу, гледала се утакмица на којој је „Борац“ био кажњен због неког инцидента и био је забрањен приступ публици. Клинци из краја су се снашли, вирили су из велике рупе за канализационе цеви, WC је био недовршен и били су једини, тајни посматрачи, уз играче и званична лица. Догађај за памћење била је и припремна, пријатељска утакмица репрезентације Југославије са Аргентином, која се играла у Чачку 2. фебруара ’72. године, пред Светско првенство у Љубљани. Хала је била препуна, пет хиљада људи. Очекивало се да ће у репрезентацију бити позван и Радмило Мишовић, најбољи стрелац Југославије, али није. Он је седео на клупи у оделу. Незадоволни навијачи су скандирали тадашњем селектору „Жеравица, незналица“. Бука је била толика да је Радмило на крају морао смиривати публију, а Аргентинци су се чудом чудили. За Југославију су играли: Иво Данеу, Никола Плећаш, Аљоша Жорга, Шермак, Дуци Симоновић… Следеће године у Чачку је одржана Балканијада за кошаркашице, а за нашу репрезентацију су играле Марија Вегер и Олга Ђоковић и биле су прве. Тих година редовно су се играли и ТВ турнири, утакмице репрезентације и најбољих играча лиге, уз неколико интернационалаца из Италије, Бразила, Мексика.


КОШАРКАШКИ ЧАС ПРОФЕСОРА НИКОЛИЋА

Долазак у Чачак професора Аце Николића ’78. године, тадашњег селектора југословенске репрезентације, након чувене Маниле и освојеног првог места, за главног стратега „Борца“, била је у то време права сензација. Било је тада више публике на тренинзима у Чачку, него на многим утакмицама у данашњој Србији. Професор Николић је водио само утакмице у Чачку и Београду, на друга гостовања није ишао. Остао је две године, помоћници су му били, прве године Цоња, а друге Цоња и Ратко Јоксић. Прве године, фантастично пето место, а друге године се испало из Прве савезне лиге. Ипак, највећи успех „Борца“ било је освојено четврто место у сезони ’72/73, када су у „Борцу“, заједно играли Кићан и Радмило, а тренер био Лазар Лечић.

Навијачи нису могли да прежале одлазак Живковића, мислило се да би са њим, Кићаном и Радмилом, све ишло глатко, а и да освајање титуле те године не би било немогуће. Само пар година касније, ’76. године, у пријатељском мечу са „Спартаком“ из Лењинграда, Кићан је у тандему са Радмилом предводио „Борац“, на одушевљење публике, али и тренера Кондрашина, који је у то време поред „Спартака“ тренирао и совјетсу реперезентацију. То је било доба, кад су Совјети „зентали“ од Кићана, који је предводећи репрезентацију Југославије редовно од ’73 – 80, „узимао меру“ Совјетима. Није то била једина интернационална утакмица „Борца“ у то време, играло се седамдесетих и у Купу Радивоја Кораћа. Било је и других важних утакмица у „Борчевој“ хали, попут Балканског првенства за јуниоре (’57. годиште), које је освојила југословенска репрезентација (за Југославију су играли: Петер Вилфан, Мишко Марић из „Партизана“, Павличевић из „Цибоне“) и три године касније, Југословенско првенство за јуниоре, које је „Борац“ освојио. У финалу је „Борац“ славио против сарајевске „Босне“, а Чачане су предводили: Жељко Обрадовић, Реџић, Марко Ивановић, Зоран Стефановић, Зоки Радисавчевић, Бели, отац Уроша Трипковића…

НАЈВАТРЕНИЈЕ НАВИЈАЊЕ У ЈУГОСЛАВИЈИ

У то време ватрено се навијало, носила се различита реквизита. Дуле Николић се сећа и дашчица од паркета, које су као вишак након постављања паркета у Гимназији ’72. године, послужиле и као одлично, приручно навијачко средство. Велику буку правила је и сирена за узбуну, коју је окретао Мелајац, али и упорно навијачко „племе“, момака из краја, Мораваца, деце официра и железничара из оближњих зграда, који су обично одлазили из Чачка трајно, након завршене школе. Ипак, неки од навијача се не могу лако заборавити, Биска, Бебе Радисављевић, Ћазо, Рус, Зоран Гвожђар. Стизали су касније и млађи који су заузимали места старијих. У то време се пуно и путовало, Скопље, Титоград, Загреб, Сарајево. Дуле Николић памти и утакмицу против тада моћне „Цибоне“ у Загребу, коју је „Борац“ добио… Ишло се и по Србији, у Краљево, Ваљево, Београд, Крушевац, Ужице. За многе навијаче, поред најпознатијих играча Борца, Радмила, Кићана, Жоца, истакнуто место заузима и Драган Арсић Арсо, данас неправедно заборављен, кога су се противнички играчи више плашили од Андроића, или Обрадовића, које су због ниског раста, могли укротити, Арсо је напротив, био често нерешива енигма. Играле су се и оне утакмице које су биле одлучујуће, попут оне са МЗТ у Чачку, за опстанак у лиги, али и утакмице са „Желом“, кад је „Борац“ испао из Прве у Друу савезну лигу.

Занимљивост је и да је „Желе“ био популарнији међу ученицима Гимназије, као градски клуб и због баскета који се тамо играо. Имао је и сјајну јуниорску генерацију (’57. годиште), која је ’76. годне освојила југословенско првенство за јуноре. Част „Борца“ у Гимназији, бранили су Мирко Скањо и Аврам и навијачко „племе“ поред Мораве предвођено Биском и Осицом.

Године пролазе, а кошарка и „Борац“ се несмањеном жестином и данас воле, што је најбоље потврдила прошла сезона, кад је Моравцима за длаку измакао улазак у виши ранг такмичења.

Фото: ФБ Историја Чачка (Горан Давидовић)

 

Оставите одговор