ГЕОГРАФСКИ ЗАВИЧАЈНИК (85)
МРЧАЈЕВЦИ – ОПЕВАНИ У ПЕСМАМА КАФАНСКИХ СВИРАЧА
Хроника Мрчајеваца не може се замислити без приче о музичарима, кафанама, боемима, саборима, натпевавању и надсвиравању. Прве крчме отворене су још крајем 19. века. Били су то ћепенци или ханови где би трговци заноћили и одморили се. Прва права кафана налазила се уз стару трасу друма изнад данашње цркве. Када су 1926. Мрчајевци добили статус варошице указом краља Александра, било је овде више од 60 занатских, трговачких и угоститељских радњи.
Оно по чему су се Мрчајевци, ипак, надалеко прославили су песме, а посебно свирка, па су варошицу многи називали “село са 100 певача и 100 свирача”. Зашто је тако, исприповедао нам је седамдесетосмогодишњи Миодраг Вучинић Пипера, боемска легенда и истински заљубљеник у прохујала кафанска времена и своје Мрчајевце, на чијој калдрми је, поносно то наводи, провео скоро цео живот. Човек бројних занимања и интересовања, од којих, ипак, издваја да је до пензије био наставник физичког у мрчајевачкој школи, али напомиње да не изоставимо фудбалску каријеру у “Орловцу” и још добро активну ловачку у локалном удружењу. Своју причу започиње од 1966. када су Мрчајевци били општина, која је обједињавала око 40 села…
– Ту је био центар, у школи је било 1.300 ђака, имали смо рудник каменог угља у Горевници, а код гробља је била школска јама, где су долазили ђаци са наставницима на часове. Били су и рудници Стрмужак, Тамник и два копа у Бресници. Свет је долазио у варошицу због разних послова. Имали смо у једном периоду чак 36 кафана, а “златно време” је било 70-их година, доба комотног живота и лепих плата. Па се говорило да је Чачак поред Мрчајеваца! А сада једва да има петнаестак кафана – носталгично приповеда он.
Од памтивека па до данас, у Мрчајевцима, засеоцима и околини, прича Пипера, било је много музичара свих фела – од хармоникаша, виолиниста, гитариста, до басаџија и бубњара… Многи свирачи и певачи, који су доживели велику славу широм оне Југославије, имали су прве испите свог талента и умећа баш у Мрчајевцима – на бини Дома, под шатрама на вашарима или у некој од кафана. И ко је био прихваћен од мрчајевачког незваничног жирија, тај је могао и стигао далеко. Али су се радо враћали у Мрчајевце. Чак и они са дипломама музичке академије долазили су на познате мрчајевачке вашаре, да ту свирају за народ.
– Биле су бројне фамилије које су се бавиле само музиком. Љубичићи скоро сви – виолинисти су били Душан и син му Божо, иначе професор музике, Мићо, Бошко, Радојица… Унук Душко је познати интепретатор староградских песама. Па Илићи: Рајко, Миленко, Драгомир, Лепа, недавно преминули професор Дико. Иза Миливоја Муша, рано преминулог, хармонику је наставио син Станимир Цане, који је био права легенда мрчајевачке боемије шездесетих година. А син Владимир наставио је традицију са “Бећарима”.
Па Баралићи: Љубисав хармоникаш који је свирао са оцем Браном и комшијом Комненом (обојица виолинисти), Доћом, Милисавом, Ратком… Увек су могли да направе и по два првокласна оркестра. Радисав Баралић, можда и није био најбољи хармоникаш, али је био најдуховитији у фамилији.
Алексићи су посебна прича, јер Драган и Завиша су најпознатији. Драган је у периоду 60-их и 70-их, по мишљењу многих и тадашњих и данашњих музичара, био најбољи хармоникаш у Југославији. Компоновао је на десетине познатих песама и народних кола. Његов син Жико до скора се веома успешно бавио музиком. Кад су вашари, сви се окупе и свирају, а нико ником не смета – набраја Пипера.
А тамо где је било музике, било је и песме, па су овде још као деца запевали Мирослав Илић, Споменка Абрамовић, Лепосава Илић, Машинка Лукић. И као таленти у познатим кућама – “Југотону”, РТБ “Дискосу”, снимали су своје прве плоче, које су се вртеле на свим радио станицама и грамофонима широм земље.
– Посебна, а свима позната прича је Обрен Пјевовић, који је пронео име варошице надалеко. Познати мрчајевачки ансамбл “Распевана Шумадија” окупио је певаче и свираче који су пунили дворане, од Дома синдиката, Скендерије до мора и даље. Треба поменути Рада Богићевића и Босу Овуку, који су први снимали песме у 300.000 примерака… Сида Марковић, Спасоје Дукић, Нада Топчагић, Млађо Урошевић, Добривоје Топаловић, Браћа Белић, Новица Неговановић, Раша Павковић, фрулаш Предраг Станојевић, Вељо Поповић, који и данас, са 80 година, још свира и пева. Тихо и скромно своје музичке пензионерске дане проводе хармоникаш Драган Александрић и вокални солиста Момчило Момо Јевтовић – покушава Пипера да никог не заборави и извињава се ако неког није поменуо.
Сви су морали да дођу у Мрчајевце, каже он, да би могли ићи даље, јер овде је свирао велики Драган Алексић. Доћи у Мрчајевце, упознати свираче и певаче била је част свим естрадним уметницима – од Оливере Катарине, Лепе Лукић, па до оних најмађих… Волео је Пипера кафанску песму, музичаре који су знали по погледу госта коју песму да засвирају. Посебно је волео да слуша Цана Муша, који је свирао кад је хтео, а хармонику је остављао увек у кафани.
Имали су Мрчајевци тада своју душу, сматра он, а како је она нестајала, и боеми су се “повлачили у илегалу”. Сада наступају “неки нови клинци” или гости дођу у кафане само на печење… Ипак у сећању ондашњих боема, али и свих оних који су волели кафански мерак, још живе сви они певачи и свирачи, који можда негде тамо горе, неке своје песме сањају и свирају.
– Без обзира што Мрчајевци живе, нема вашара, пијаца, кафана са музиком. Уместо комишања, жетви, моба, испраћаја, кафана, дошли су у моду осамнаести рођендани, са свећама и кинеским цвећем, петардама и вулкан ватрометима… – закључује овај мрачајевачки боем.
В. Тртовић
КАФАНЕ КАО УСТАНОВЕ
Миро Вуковић, некада шеф старе кафане “Шумадија” у Мрчајевцима, прича како је његов отац Милољуб Мићо крајем 50-их година прошлог века био међу првим приватним угоститељима у варошици. Тада су радиле само три овакве кафане, чији су власници били његов отац, Јован Марић и Микош Станковић. Биле су то заиста “установе”, које су имале вишеструку улогу и намену. Све што би се догодило у самој варошици имало је свој повод или одјек у самим кафанама. Половином 60-их сва три власника су ухапшена, наводно због пореза, а када су изашли из затвора, њихове кафане су припојене тадашњем предузећу “Морава”.
