Društvo

НАСИЉЕ – ПУТ БЕЗ ПУТОКАЗА

Едукативни програм за ученике виших разреда основних школа и средњошколце

НАСИЉЕ – ПУТ БЕЗ ПУТОКАЗА

Морамо превазићи мржњу, из које настаје сваки облик деструкције, истакао је социолог културе професор др Ратко Божовић

У петак, 20. априла, у великој сали Дома културе, у организацији Удружења „Здрав живот“ из Београда, одржан је занимљив едукативни програм за ученике виших разреда основних школа и средњошколце о проблему и превенцији вршњачког насиља. Програм се састојао из три сегмента.  У првом делу присутни су видели кратак игроказ „Зато што те се плашим“, на тему вршњачког насиља. Наступили су глумци: Иван Јевтовић (глума и режија), Милена Николић и Дејан Јајчанин. У другом делу о насиљу је говорио професор, доктор Ратко Божовић, социолог културе. Трећи део је био интерактиван и подразумевао је да ученици, у сарадњи са глумцима, пронађу решења за конфликтне, насилничке ситуације и учине их другачијим.

Вршњачко насиље и насиље уопште, постало је знак друштва у ком живимо. Насиље постоји свуда око нас, у породици, школи, на улици, остајемо често неми и пасивни на њега, без емпатије за жртве насиља, а самим тим и саучесници у нечему што изобличује живот у једној заједници. Како препознати насиље, како се против њега борити, како заштити друге од насиља које носимо у себи, како себе заштити од других насилника, како се променити и живети у складу са другима, са пуним разумевањем и толеранцијом за друго и другачије, само су нека од питања, које постављамо у додиру са овом пошасти времена у ком живимо. Сваки покушај и организовану акцију да се насиље у друштву предупреди, да се жртве заштите, насиље казне, а насилници, стрпљивим радом и различитим васпитним и едукативним мерама, суоче са последицама својих поступака, промене и усмере ка нормалним токовима друштвеног живота, је од посебног друштвеног значаја. Из набројаних разлога и иницијатори (Удружење „Здрав живот“, Дом културе Чачак, локална самоуправа и професори и наставници чачанских школа који су довели ученике) оваквог едукативног пројекта и сусрета са ученицима, заслужују све похвале. Разочаравајуће је једино то што ученика није било у великом броју, нешто више од сто присутних.

У позоришном игроказу млади су могли видети живот троје својих вршњака, низ ситуација које представљају вршњачко насиље. Ћиме, класични насилник из краја, ситни криминалац из породице у којој је насиље уобичајен модел понашања и комуникације између укућана и који је рано и брзо усвојио од оца. Ћиме кињи и малтретира на разне начине Павла, мирног момка из добре и сређене породице, који трпи и не супроставља се. Између њих је Јована, којој је Павле најбољи друг, а Ћиме дечко. Она све то гледа и сама је жртва Ћиметовог малтретирања, али то сматра нормалним и уобичајеним понашањем пред другима. За њу је довољно да је Ћиме насамо нежан и неко на кога може да се ослони, зато што то нема у породици разведених родитеља, који њену наклоност купују разним крпицама, предметима и свим могућим помодним стварима, које фрустрирану девојку чине важном у друштву. Ћиме ужива у насиљу које му пружа осећај моћи.

Професор Божовић је своје обраћање младима започео причом из деведесетих, кад га је један писац замолио да прочита и препоручи издавачу његов роман пун насилних сцена.
Било је то деведесетих, у време санкција и ратова и једна сцена у роману кад тинејџери ваде усијаном шипком очи птцама и мачкама, просто ме је саблазнила бруталношћу и суровошћу на недужним и немоћним бићима. Кад сам одбио да пружим подршку једном таквом делу, сматрајући да су сцене насиља измишљене и претеране, аутор ме је поразио чињеницом да је све истинито и да се десило на Новом Београду – истакао је наш познати културолог и додао, да се и сам недавно уверио у нешто слично и да је присуствовао сцени где два дечака малтретирају кученце, а трећи, много млађи и слабији од њих, брани животињу и по цену добијања опасних батина.
То се није дешавало негде на периферији, у време санкција и ратова, већ у самом центру Београду, ових дана. Интервенцијом одраслих, насиље је стало. Професор се запитао и да ли је могуће да насиље временом ишчили из насилника, услед промене околности, одрастања, или само прераста у неке више и другачије облике насиља, из вршњачког у породично, друштвено. Треба добро размислити зашто код нас нема ниједне поре живота која није у знаку насиља.
– Насиље је присутно и у нашим медијима, пре свега у црним хроникама и ријалити програмима. Оно није само физичко, оно је и вербално и психичко. Некад је и потребно да се у медијима појави ограничена количина насиља, друштво тако ствара вентиле, кроз виртуелни свет се празни оно насилничко и агресивно у нама, али са тим се претерало. Говор, језик, који се користи на друштвеним мрежама је ограничен, са малим бројем речи, пуно псовки, скраћене реченице пренатрпане одредницама, попут брате, као да не постоји ни једна друга реч, израз – истакао је професор Божовић и додао да су оскрнављени, упропашћени говор и језик, узрочници неразумевања и лоше комуникације, која често и води у конфликтне ситуације.
Кроз такав начин комуникације, који је овладао медијима, идемо сигурним кораком ка друштву у коме нема довољно места у душевним болницама, али га има има у ријалити програмима, како каже духовито један наш афористичар.
Професор је упозорио да се насилнички образац најпре усваја у породици и тамо где је важна моћ над другим, а не оно људско. Долази до потпуног личног и друштвеног моралног пораза, до немогућности да једно друштво нормално функционише. Ратко Божовић је шокиран и чињеницом, не само да је данас и могућ насилан однос ученика према професорима, већ да тако нешто толеришу родитељи, који не подржавају професоре, већ изгреднике.
Да би живели у здравом друштву, нормалних међуљудских односа, потребно је у сваком појединцу, почев од породице, преко школе, развијати способност да се чује други, да се разумеју и они који се разликују од нас, који су другачији и да не реагујемо агресивно на сваку различитост и посебност – нагласио је Ратко Божовић, закључивши питањем – Како ћемо водити дијалог, ако не признајемо другачије мишљење?
Говорећи о представи, професор је истакао да смо видели три различита типа личности и три модела понашања. Павле је нормалан, добар момак, који долази из здраве средине, породице у којој постоји љубав и разумевање. Он временом учини све да постане оно што може и треба да буде, остварује се у сваком погледу, на послу, у породици, остварује све своје амбиције и превазилази оно што је био. Јована је из породице разведених родитеља, која је прави сноб у својој немоћи и фрустрацији, где се све купује, недостатак љубави и подршка у породици се компензује кроз материјално, што ствара од ње сноба, способног да се веже за неког попут Ћимета, који јој се чини као неко ко може да пружи заштиту и буде ослонац. Срећом и код ње временом долази до промене, мења свој живот и навике уз помоћ родитеља, завршава факултет, удаје се и постаје мајка. Ћиме, криминалац, врло рано у породици упознаје насиље и прихвата га као модел понашања, али не схвата да је то пут без путоказа, који га одводи у криминал, затвор, пропаст. Он не схвата да моћ није све и зато постаје губитник на путу без повратка.
На крају свог обраћања младима, Божовић је нагласио да сви ми у породици, друштву, насиље посматрамо немо и не реагујемо, немамо емпатије за жртве и на тај начин постајемо саучесници.
Ми, сви заједно, морамо реаговати и зауставити насиље. Нема ко други да то уради сем нас. Морамо превазићи мржњу, из које настаје сваки облик деструкције. Ми смо то обавезни да урадимо као једно ратничко друштво, које није склоно емпатији, толеранцији и разумевању за другога – изјавио је професор др Ратко Божовић, говорећи након позоришног игроказа „Зато што те се плашим“ и поручио да је лек у књигама које нас уче дијалогу и комуникацији са различитим и другачијим од нас.
Морамо се мењати је и порука овог едукативног пројекта, који се завршио интерактивном вежбом, у којој су чачански ученици, заједно са глумцима, показали да је једини начин како да се одупремо насиљу, ако станемо сви заједно у заштиту и одбрану жртава.
Занимљиво је рећи и да је само дан након реализације овог едукативног пројекта, на РТС-у,  ударном вечерњем термину, приказан филм „Поред мене“, Стевана Филиповића, који се бави низом проблема који притискају младу генерацију у потрази за разумевањем и љубављу.

Душан Даријевић

Фото: You Tube

Оставите одговор