Kultura

НАЈГОРА ЈЕ ТИШИНА У НАМА САМИМА

ГРАДСКА БИБЛИОТЕКА ПРЕДСТВИЛА РОМАН ВИКТОРА ДАВИДОВИЋА “ЗАШТО САМ ЖИВЕО САМО ЈЕДАН САТ”

“Са интелигенцијом без доброте и нежности, човек је сами ђаво!”, цитирала је Светог Јустина Ћелијског професорка српског језика и књижевности Александра Мишић, анализирајући роман “Зашто сам живео само један сат”, београдског писца Виктора Давидовића. Први пут пред чачанском публиком, у организацији Градске библиотеке “Владислав Петковић Дис”, Виктор Давидовић је представио свој трећи роман. У малој сали Дома културе у уторак, 30. јануара, промоцију су хорским песмама започели гимназијалци, а библиотекар Марија Радуловић је кроз биографију, одломке из књиге и неколико питања представила аутора и његово дело.

Давидовић има 34 године, по професији је кошаркашки тренер у Београду. Писањем се бави последњу деценију. Роман “Два лешника” 2011. му је објавила Књижевна омладина Србије по конкурсу “Прва необјављена књига”, а роман “Седам дана до понедељка” 2015, ИК “Каирос” из Сремских Карловаца, објавио је причу у Зборнику “Пегаз”, а роман “Зашто сам живео само један сат” 2017, издање је ИК “Цепелин”.

Реч је о психолошком роману, али и роману тока свести, у коме главни јунак много промишља о животу, љубави, страховима, смрти… Окосница теме романа је удвајање личности, веома популарно данас у свету. Теме којима се писац у овом роману бави су и зло у свету, страх од смрти, страх као такав, вера, БОГ, безверје, холокауст, конц логори, слике ужаса, страдања, које су део сећања главног јунака, истакла је Александра Мишић, проналазећи у наративном поступку Давидовића аналогије са Селимовићем, Андрићем, Кафком, Борхесом…

То је роман о човеку који би требало да спасава друге људе, али не може да спаси самог себе, старом психијатру, који после четрдесет година, у санаторијуму надомак града, исписује своју последњу исповест и на тај начин врши ретроспекцију свог живота. Након описаних присећања на младост проведену у селу, у близини Мостара, необичну смрт свог деде и губитак сестре, среће мистериозног пацијента Естебана, као оличење зла које сваки човек носи у себи, који преузима улогу испитивача. Граница између реалности и оностраног у њиховом дијалогу губи се оног тренутка када Естебан, поверавајући му своје најужасније снове, заправо препричава живот самог психијатра, а тада настаје кошмар и суштинско питање о сопственом постојању. Кроз лик Естебана се развија и теорија о постојању психолошког медија, особе која је у стању да предвиди догађаје. Да ли је живот само сан из кога ћемо се једном пробудити, или је смрт сан у који ћемо једном отићи, запитала се професорка Мишић и истакла да је Виктор Давидовић један зрео писац за кога ће се сигурно тек чути.

-Ова прича показује дуалност људске природе, потребу да се у човеку издвоји особина која ће га водити кроз живот, ово је прича о страху од промена…Сви ми носимо своје претке у себи. Главни јунак, психијатар, носи страх од питања шта ће га од тога допасти у њиховом добу, јер у његовом сећању “дјед се држао своје сенке, а отац, своје тишине” – говорио је сам аутор.

“Говорите истину и уништите човека”, била је опсервација Марије Радуловић, коју је Давидовић коментарисао речима да је “Највећа истина сазнање, када је не треба изговорити”, да је то тренутак социјалне мудрости, а не манипулације или неискрености, како то неки тумаче, што је често и тачно. Као таква, објективна истина и не постоји, увек је субјективна, а мудрост је умети прећутати, не може се увек некоме рећи све што се мисли, онда би настао хаос… Свако од нас има свог Естебана, каже писац.

Посебан део романа бави се концептом страха, који је на суптилан начин дефинисан у одломку који евоцира успомену на шетњу са дедом кроз шуму, када му унук, у ретком заједничком загрљају, признаје да га је страх од тишине. А деда му одговара: “Мјесто одакле страх долази, у теби се налази”. Најгора тишина је тишина у нама самима…

-Страх је један од најважнијих биолошких менханизама који нас чува, а сами га позиционирамо, зависи како му прилазимо. Наш је избор шта ћемо из себе извући. Много тога је урођено. Страхови су неопходни, а већи од страха од смрти је страх од губљења тла под ногама, страх од губитка контроле над својим животом. Важно је давати све од себе да будете добар човек и да квалитетно живите – истиче Давидовић и тврди да у дубоком проживљавању онога што пишете лежи тајна стварања.

На питање новинара да ли је имао ауторбиографску клицу или страх који га је гурнуо у ову причу, Виктор Давидовић одговара да није, као и да није имао реалну парадигму свог главног јунака, који је у његовом роману потпуна фикција. Веома интригантан наслов, “Зашто сам живео само један сат”, аутор појашњава правилом психијатријске професије. Овде главни јунак своди свој живот на тај дневни сат дијалога између психијатра и “пацијента”, али по свему судећи, дијалога са самим собом.

Зорица Лешовић Станојевић

 

 

 

 

 

Оставите одговор